У РЕСТОРАНУ "Прешернова клет" Данило Киш је с друштвом прослављао први значајнији књижевни успех, НИН-ову награду. Славодобитник је седео на челу стола, "очешљан као облак", с цигаретом у устима и гитаром у рукама. Висок, мршав, разбарушен, кракат. Певао је француске шансоне и мађарске баладе, у оригиналу, гласом помало прозуклим од пића и дувана. Сам је себе пратио на гитари, а још с Цетиња понео је извесно музичко образовање. На две-три француске, додавао је по једну мађарску песму. С неком видљивом сетом певао је чувени мађарски шлагер "Тужна је недеља", настао тридесетих година прошлог века; Киш је знао више различитих (текстуалних) варијанти те тужне песме, чији је аутор мађарски Јеврејин Реже Шереш.

Између два рата многи боеми, песници и луталице убијали су се остављајући стихове те песме у опроштајним писмима; због тога је у неким европским земљама песма била забрањивана с образложењем да наводи слабе и осетљиве на самоубиство. Вида Огњеновић у једном запису подсећа, позивајући се на Кишову изјаву, да је и сам Шереш после Другог светског рата починио самоубиство, преживевши рат у Пешти уз помоћ кафанске браће која су га, као Јеврејина, крила од Немаца.

ПОСЛЕ два сата проведенa у "Клети", где је дим гризао за очи и умањивао задовољство због музике и духовитих Кишових ескапада, неосетно сам се извукао и отишао кући. Супруга ми је, чим сам ушао, наложила да сву одећу скинем, ставим у најлон кесу и изнесем на терасу, и да сав тај смрдљиви замотуљак рано јутром понесем на хемијско чишћење. Не само Данило Киш - већина те веселе дружине пушила је палећи цигарете једну за другом.

Коју годину касније, Киш ме је, по повратку из Француске, позвао у свој нови стан у Улици Милоша Поцерца, да ми пренесе поздраве Милене Ноковић, Комнена Бећировића, Станке Туовић и других заједничких париских пријатеља, и уручи ми њихове поклоне, пре свега сиреве и француско вино.

Последњи пут видео сам се с њим у лето 1989. у Културно-

-просветној заједници Србије, где је, у друштву Димитрија Тасића, уредника БИГЗ-а, дошао на позив Олге Николић, председнице ове установе, у којој сам радио као професионални секретар, нека врста управника послова.

ДАНИЛО је био још мршавији и блеђи. После ампутације целог левог плућног крила, коју је доживео као "духовну кастрацију", Киш је био други човек. Постепено су га напуштале страсти које су храниле његову литературу - пре свега боемија, жене и политика. Носио је неку врсту залеђеног осмеха. Говорио је отежано, јер се опака болест с плућа пренела и на грло. Као да је предосећао скору смрт, које се, како је говорио, није бојао. "Бојим се само болова, а за самоубиство немам снаге", рекао нам је. (Знатно касније, песник Предраг Чудић посведочио је како је Киш био позајмио пиштољ и држао га под јастуком, за ситуацију у којој би га болови натерали да оконча живот.)

Романсијер на умору треба да размишља и о смрти, а не само о роману, одговорио је на питање о новим рукописима и издањима старих књига у Француској и у свету. Скокнуо је до Београда да се поздрави с пријатељима, у које је убрајао и нас двоје, Олгу и мене. Сетио се нашег давнашњег интервјуа, као и једног краћег дружења у Дубровнику, у хотелу "Аргентина"; тада је с њим била Паскал Делпеш, преводилац и дружбеница током последње деценије његовог живота, коју ми је представио као своју "женску".

БИЛО је то лета 1987. Тај сусрет ни по чему не би заслуживао да се забележи осим по томе што сам, у пролазу, изменио неколико речи с Кочом Поповићем, "надреалистичким песником, реалистичким министром и мирнодопским генералом". Коча и Киш били су блиски по много чему, а посебно по уважавању и познавању француског језика и француске културе (као веома млад, Коча се школовао у Швајцарској, потом и на Сорбони), по заједничким критичким опаскама на тада растући национализам у југословенским републикама, и по сличном презиру према социјализму који није на време одбацио стаљинистичке елементе.

Често су пијуцкали коњак и кафу у "Аргентини" и расправљали о актуелностима из културног и политичког живота.

КОЧА је у Дубровнику имао станчић и волео је пливање и тенис; Киш само пливање и ћаскање уз чашицу. Кад ме је Киш представио Кочи Поповићу као новинара и истраживача химни, српских и светских, некадашњи надреалиста ме је као из топа упитао да ли знам кад је настала српска химнична песма позната по стиху "Радо иде Србин у војнике". Кад сам одговорио да је то почетни стих "Граничарске песме" панчевачког проте Васе Живковића, из 1844, и да је она револуционарне 1848. била нека врста ратне химне, додао је:

"Е сад би било боље да тај стих гласи:

Радо иде Србин у крајнике!"

УЗ КИШОВО посредовање, био сам замолио Кочу Поповића за сусрет и евентуални интервју на јесен у Београду, али ме је он благо одбио с напоменом да је рекао јавно све што је мислио да треба, а да ћемо остало сазнати из његових интимних дневника онда кад се буде, кроз коју годину, придружио својим мртвим пролетерима. "Моја се генерација скоро сасвим угасила, а осећам да ћу се ускоро и сам представити ватри", казао је Коча. Од можданог удара умро је 20. октобра 1992, усред велике економске и друштвене кризе; према слову његове последње воље, требало је да буде кремиран, али је кремација морала бити неко време одложена због недостатка плина на Новом гробљу. Двадесетак дана касније његова урна стигла је у Алеју заслужних грађана, у којој је Кишов прах већ био положен.


ПЕКИЋ О КИШОВОЈ МИСИЈИ

КИШОВ пријатељ и колега Борислав Пекић, који је умео да примети како се Гробница за Бориса Давидовича отворила још једном да би примила нову, али не и последњу жртву, у више наврата назвао је Кишову смрт - убиством, које чак није појединачно, већ масовно. На комеморацији у САНУ, 12. априла 1990, Пекић је казао и ове речи:

"Отац му је убијен. То је била чињеница. Зашто би син заслуживао да се с њим друкчије поступи? Раса му је убијана. И то беше чињеница. Зашто би један од њених припадника боље прошао? Људи су, чињеница је, око њега убијани. Зашто би он то избегао?

Знао је, дакле, да је избећи не може. Да бекство не помаже, а апелације не вреде. Припремао се за свој последњи животни сусрет, тражећи је. Назирао је њене људске контуре око себе, видео је смрт у безмало сваком људском чину. Тражио је ту смрт и у прошлости, надајући се природној, с којом би се, кад је упозна, као што је познавао умирање цветова у јесен, могао измирити без самосажаљења и отпора."

У Пекићевој заоставштини сачувано је мноштво записа о дружењу с Кишом и разговорима о литератури, који су некад трајали од осам увече до осам ујутро, најпре у Београду, а потом у Лондону и Паризу.

У једном од њих Пекић пише:

"Делило нас је много шта, али на онај начин који људе још чвршће и часније везује. Делила нас је несрећа коју је он осећао, а ја тек слутио; вера у уметност коју је он са страшћу неговао, а ја је каткад играо као гост у храму верника; интензитет живљења који сам ја кукавички обуздавао, а он му давао замах мисије у свету мртваца."

Пекић је умро у Лондону 1992. године.