КИШОВИ интервјуи с разлогом се убрајају у његову есејистичку прозу; он је с великом пажњом давао изјаве новинарима, редиговао их и дописивао, уносећи у њих, осим страсти, много од своје ерудиције и књижевнотеоријских знања. Избегавао је разговоре с новинарима на брзину и успутно. Добар интервју с обавештеним и радозналим журналистом, то је за њега било нешто као вишегласни есеј.

Данило Киш уврстио је наш интервју у другу књигу По-етике (1974), потом у своју есејистичку збирку Homo poeticus у оквиру Дјела Д. К. објављених 1983. у Загребу и Београду. Под тим насловом, и са истим садржајем, књига се јавља и у Сабраним делима, која је 1995. приредила Мирјана Миочиновић за БИГЗ поводом шездесете годишњице Кишовог рођења. Миочиновићева је објавила тај интервју и у збирци разговора Горки талог искуства (1990), у истоименој књизи у Сплиту (1997), и још понегде. Овде га наводимо по верзији из НИН-а од 4. марта 1973. Дакле:

Ако је веровати неким ауторитативним оценама, у домаћој, иначе обимној издавачкој продукцији, преовлађују дела просечне вредности. Посебно су ретки добри романи. Шта сте помислили кад сте Пешчаник бацили у то море осредњости?

- ПРОСЕК је у уметности увек владајући, а узлети су ретки и случајни. Просечна дела, ипак, како каже Шопенхауер, служе нечему: захваљујући њима, можемо да одмеравамо вредност оних дела која су избегла судбину просечности... Што се Пешчаника тиче - и он је само плод труда и чуда. Дао сам га издавачу са дубоким осећањем зебње, са скромном жељом да нађе бар десетак читалаца који ће се добровољно стрмоглавити у његове амбисе, који ће се драговољно предати његовим замкама и који ће на реч поверења кренути, у његове лавиринте. Ја сам обећао читаоцу да ћу га из библијског мрака, у који сам га заронио на почетку књиге, извести на светлост дана, али сам затражио и његово (читаочево) поверење.

Начин на који Ви, само на основу једног писма из ратних година, реконструишете читав један свет, "јучерашњи свет", подсећа на методе којима палеонтолози, помоћу једне једине кости, дочаравају далека геолошка раздобља. Каква је судбина тог кључног, по свему судећи аутентичног писма?

- У ВРЕМЕ кад сам писао роман Башта, пепео, негде између шездесет друге и шездесет пете, открио сам, са ужасом, да је из наше скромне породичне архиве нестало једно писмо, које сам некад извукао из ратног метежа као једину прћију свог детињства, писмо, које сам у оквиру свог породичног мита назвао Великим Завештањем, са јасном алузијом на несрећног и уклетог Вијона. То писмо сам желео да утиснем, као једно од могућних поглавља Баште, пепела, јер оно је још било свеже у мом сећању, но беше нестало током мојих многих сељакања, затурило се било негде и ја мишљах заувек. Када је, као неким чудом, то писмо поново изронило на светлост дана, почео сам да га читам као једино аутентично сведочанство о свету о којем сам писао и које је већ, током година, почело да задобија патину нереалног и ехо митског. Читајући, дакле, поново то писмо, датирано 5. априла четрдесет и друге године, аутентично писмо писано руком оног који је већ постао јунаком мојих књига, ја сам одједном застао пред њим као пред отвореном пирамидом или као пред неким рукописом извађеним из Мртвог мора: требало је све дешифровати, подупрти не лирским већ интелектуалним доказима, испитати значење сваке речи, сваке појаве, дочарати себи флору и фауну времена о којем се у том писму говори.

Пешчаник је, више но Ваши претходни романи, на граници психолошког, филозофског и поетског штива. Вероватно зато није имун од продора средстава, терминологије и истина ових грана?

- МИСЛИМ да се елементи свих тих прилаза доиста налазе у Пешчанику, али често у виду пародије. То пародијско (које је само последица немоћи да се научно рашчлане неки проблеми који се јављају у писму у виду подстицаја) јесте управо онај слој романа који има патину поетског. То пародијско или то лирско (што је овде каткад исто, по природи ствари), налази се у описима предмета, јела, пића, одеће, археолошких ископина, религиозних разматрања, лингвистичких излета и тако даље. Све је то, у конкретном случају, диктирала нужност, а можда и сазнање, свеједно.

ЕВРОПСКИ КЊИЖЕВНИ ВАШАР НА ДАНАШЊЕМ вашару европског књижевног тржишта књиге се, нажалост, још могу најлакше валоризовати управо наградама, и тако издвојити из безимене масе големе књижевне продукције, а да се притом често заборавља на судбине других књига, хиљаде других књига, исто толико добрих (или исто толико лоших, свеједно), као и те награђене. Стога је данас, поготову у нас, због те равнодушности коју носи механизам тржишта и индиферентности, писати књиге ствар достојна поштовања и дивљења - говорио је Данило Киш.

Ипак, нема ли превише филозофије у Пешчанику? Показујете ли Ви овим романом да је и будућност прозе (а не само поезије, како се обично мисли) у све већем приближавању филозофији? Или Ви, можда, сувише знате да бисте били само писац?

- ПРОЗА се, по мом мишљењу, увек приближавала филозофији кад год није имала другог излаза: роман и јесте нека врста пучке и пародијске филозофије. Погледајте Дон Кихота, погледајте Гаргантуу, погледајте Достојевског, Толстоја, Мана. У суштини се, мислим, променио само однос према пародијском елементу: како писац све мање верује филозофемама, он своје сопствене филозофеме, у које такође не верује, или бар сумња у њих, подмеће као стварне и једине. На тај начин то постаје све више и више елемент прозе, у оба значења те речи: животне прозе и прозе као жанра. Ви сте један од најмлађих добитника Нинове награде, уз то је добијате после Црњанског. Шта то говори о литератури овог језика?

- ДОЗВОЛИТЕ да уместо директног одговора кажем неку реч сумње, а да притом поверујете да је та сумња не само метафизичке природе него и део мог погледа на свет литературе, на свет писане речи уопште. И да поставим једно питање, које, мислим, прогони сваког писца, питање што га је Крлежа формулисао овако: "Што представља једна осамљена књига на овом свијету данас, па била она доиста вриједна да буде објављена?" И да одговорим, заједно с њим: "Мање од једне осамљене капљице у Амазони." Наравно, једна књижевна награда, са угледом који ужива ова која је мени додељена, може подићи око књиге и око њеног писца извесну, како се то каже, прашину, прашину која ће се као све прашине овог света једног дана слегнути, а књига ће живети свој живот, усамљенички, случајни, као што га живе све књиге, а осама око ње (и њеног писца) биће тада још већа, тишина још стравичнија. Јер, уверен сам, Гутенбергова се галаксија над нашим небом полако гаси, скоро видљива голим оком на звезданом небу, а да се до нас њено зрачење још није честито ни пробило.

ТАКО се завршио интервју који је, као и многе странице Кишове прозе, мирисао на дувански дим.

Пошто због разних околности, а посебно због Кишовог све лошијег здравља, договор о наставку дијалога није могао бити остварен, интервју је комотно могао да се објави с напоменом:

Никад се неће наставити...

Али зато нема краја стваралачком дијалогу с Кишовим делом, које је младо и на осамдесету годишњицу рођења његовог творца.

СУТРА: Париска прича о "кнезу Данилу"