Књижевници Милован Данојлић и Слободан Селенић сведоче о Данилу Кишу, песнику људског страдања у једном времену које никог и ништа није поштедело, и о његовим данима на обалама Сене.

Милован Данојлић:

КАО и толики слободни људи и независни интелектуалци, и Данило Киш је, природно, и рекао бих, неизбежно, био упућен на Француску. У тренуцима тешких недоумица и страховања, кроз које смо у годинама неслободе пролазили, Француска нам се из наших мракова и беспутија привиђала, почесто, као светионик и једини излаз. Хитали смо, насумице, у њу као у луку спаса и хватали удисаје чистог ваздуха на кејовима Сене, срећни што нисмо више онамо где нам је било суђено бити, и толико задовољни, да нисмо ни обраћали пажњу на тешкоће живота у новој средини. Данило Киш је у Паризу нашао уточиште и подршку великог издавача који му је отворио пролаз у свет, те животну пријатељицу и одличну преводилицу Паскал Делпеш.

Француски је језик научио у гимназији, а усавршио га шездесетих година, као лектор нашег језика у Стразбуру... У међувремену је дао неколико врсних препева са руског и мађарског (Цветајева, Ади, Јухас)... Превод Стилских вежби Рејмона Кеноа изазвао је одушевљење у Београду крајем шездесетих година. Ту је, у неку руку, исказана суштина Кишовог књижевног дара.

НА ЛЕП одјек наишла је и његова Антологија француске еротске поезије, објављена код издавачке куће "Либер". Превођење је Кишу било стваралачка страст, својеврсна игра и прилика за одмеравање носивости свог језика у односу на друге језике. Сећам се једне вечери, кад смо се, из чиста мира, као у некој врсти друштвене забаве, бацили на Аполинерову песму "Хотели". Радили смо је утроје: он, Драган Клаић и ја, и до поноћи смо је имали на српскохрватском... Превод смо објавили у часопису Књижевност, а потписали смо се сва тројица...

Ако је Киш у наш језик увео неке врсне француске писце, и то на начин који се памти, може се рећи да је и њега Француска, својим гостопримством и својим језиком, увела у свет. "Галимар" му је објавио пет од осам књига, које је за кратког живота стигао да напише. То су: Рани јади, Башта, пепео, Пешчаник, Гробница за Бориса Давидовича и Енциклопедија мртвих. Три од побројаних пет романа изашла су у библиотеци "Imaginaire" под заједничким насловом Породични циклус. Рани роман Мансарда штампао је у издавачкој кући "Грасе".

ПРИЈЕМ Кишовог стваралаштва у Француској био је врло повољан, поготово ако се има у виду велика претрпаност овог тржишта домаћим и страним делима. Књижевне новости у Паризу тешко је пратити, а Киш је у таквим околностима постао име које нешто значи. На преводе његових књига освртали су се и овдашњи листови и часописи. За Гробницу Бориса Давидовича добио је и највећу књижевну награду града Нице - "Златни орао". Био је носилац Ордена Легије части, а читав један број тромесечника Сид био је посвећен његовом стваралаштву.

Поред два текста, раније необјављена на француском, у Сиду налазимо десетак занимљивих огледа и студија светских критичара. Американац Едмун Уајт примећује да се Киш у свету осећа као код куће, а за роман Пешчаник тврди да је "најузбудљивија повест о рату".

САВРЕМЕНИ француски писац Ремон Жан дао је запис "Кнез Данило", у којем топлим, медитеранским бојама слика пишчеву личност. Женевјев Мујар Фрес, професор из Екса, истиче да су Кишови мртваци необична врста мртвих створења: све што од света траже, јесте да им се призна да су мртви. Жил Бернадет поставља Киша у традицију средњоевропског романа. Жоел Русије доводи у везу поетику ове прозе са естетиком новог романа, а Норберт Чарни испитује њену борхесовску димензију.

Часопис доноси и расправе књижевних истраживача Илме Ракузе и Маријане Бирнбаум. Од наших критичара, у овом броју Сида појављује се Борислав Михајловић Михиз; као и Ремон Жан - свакако независно од њега - Михиз говори о "Кнезу Данилу". Киш је, за Михиза, "принц наше књижевности".

Слободан Селенић:

ПОСЛЕДЊЕГ дана јуна 1985. стигао сам са супругом Меримом у Париз, у госте Бојани и Душану Макавејев. То исто вече позвала нас је на седељку Наташа Поповић, супруга сликара Љубе Поповића, архитекта, већ годинама запослена у Паризу, у чијем се стану у улици Belle Chasse често окупља мала колонија Југословена, претежно сликара, писаца, новинара, филмаџија, али и многих других Наташиних и Љубиних, југословенских и белосветских, пријатеља и познаника. Поуздано памтим да су то вече били Влада и Маристела Величковић; супруга филмског редитеља Аћина, Бојана и Душко Макавејев; и - Данило и Паскал.

Детаљ са самог почетка вечери вероватно бих до данас заборавио, да није, макар у мојој свести, обележио почетак Даниловог краја неких пет година касније. Ушао је висок, веома добро расположен, уобичајено распричан, и љубећи присутне жене, говорио им у шали:

"Ништа се не бојте, каверна је санирана, више нисам клицоноша, слободно смете да се љубите са мном."

ДАНИЛО је волео, и умео, да окупира пажњу друштва, да држи банку, ако му други присутни козери дозволе, и читаво вече. Изгледало ми је да му је прича о туберкулози послужила овом приликом тек као згодна забављачка тема. Описивао је како су се доктори запањили откривши усред Европе (или је његова туберкулоза била откривена у Америци? - не сећам се више тачно, јер целом случају нисам придавао нарочит значај), у другој половини осамдесетих година двадесетог века човека који није становник црне Африке, а има туберкулозу... Помислио је да ће га ставити у стаклени кавез и да ће га водати по медицинским факултетима Француске ради медицинско-социолошког испитивања, итд. итд. - вртео је Данило ту причу, пун добре воље и обесне ноншаланције здравих, не знајући да прича почетак приче о сопственој смрти.

Да ли није знао?

НИКО у том часу одиста није знао да је болест коју Данило неће успети да савлада, већ била у њему, али се мени - наравно накнадно, и највероватније, захваљујући оним знањима која ће тек уследити - данас чини да сам онда запазио његову, за нијансу превелику веселост, као мало необичну. Причао је о Мићи Данојлићу и њиховим париским сусретима, дуго и много, а када се Влади учинило да у понекој анегдоти има више злобе него доброћудног козерства, то му је и рекао. Напустио је ту тему, али се одмах дохватио друге. Са сетом је говорио како му је жао што никад неће постати тиражни писац џепних издања, што би га учинило финансијски безбрижнијим.

- Шта би урадио, да згрнеш милионе? - упитао сам га.

- Како шта, седео бих испред "Куполе", пио курвоазје, пушио голоаз и гледао свет - има ли нешто боље?

- Па то сада и радиш.

- Када имам новца да, али ни онда безбрижно...

Да ли је његова силна распричаност те вечери била израз веселости? Или, како се мени учинило, додуше, накнадно - неке унутрашње нервозе, чије узроке ни Данило није (или можда јесте) знао да објасни?

Растали смо се врло касно. Данилу се није ишло кући.

Био је то мој последњи сусрет са здравим Кишом.

ТРАГАЊЕ ЗА СТРАДАЊЕМ

СВЕСТРАНО обдарен, сензибилан и образован, Данило Киш је био један од не тако многобројних послератних писаца који су нашу књижевност одлучно повели према светским видицима и на свим меридијанима. Трагао је за страдањем, и налазио га, свуда: у животу, у друштву, у историји, у себи. И сам је пострадао од једне кобне, типично модерне болести, коју је, напоредно са Гулагом, двадесети век наметнуо човеку. Страсно ангажован у борби против тоталитаристичког зла, подлегао је оном другом злу, чији је узрочник још неутврђен, а којим је, колико и тоталитаризмом, окружен наш век - записа је Милован Данојлић.