МИЛОВАН Витезовић је за књигу "Венац од трња за Данила Киша", по којој је уприличен и овај фељтон, своје сведочење о "барду с мансарде" насловио "Успутница о Данилу Кишу". На самом почетку текста аутор каже: Овај наслов за личну белешку о Данилу Кишу стављам намерно и сматрам га најтачнијим.

Ја нисам Данилу Кишу био сапутник већ успутник. Нисмо ишли, иако по истом путу, упоредо, тј. барабар, већ сам на истом пристајао јер нисмо ишли ни по годинама нити по естетским опредељењима. Једино нам је време било исто. И ми у њему.

Поимам да је за инсистирање творца ове књиге била најглавнија моја сама присутност у Кишовој епохи и да сам се често налазио у његовој близини. Сећање на Данила Киша увек ме прво подсети да сам био млад писац, склон афирмацији по сваку цену, и да сам се тражио уз песнике и прозаисте генерације старије од моје. То везивање и није било ни естетско ни трабантско, јер сам увек био својеглав или, тачније речено, самотњак. Хтео сам да над папиром будем само свој, наравно, према дару. Такви су, верујем да се то и показало, били они.

Данила Киша сам познао прво по књигама, по њима свакако и касније. Познао сам га по Мансарди, сатиричној поеми, како је овај роман и назвао. И по роману Башта, пепео. Био је одмах звезда српских прозаиста рођених у деценији пред Други светски рат, који су долазили, незадрживо, после соцреалиста и модерниста, духовити, дрски и храбри. Враћали су, и данас мислим, књижевност у нормалу. Имали су подршку у редитељима много чувенијег филмског црног таласа. Вероватно је да сам се с Кишом и раније, у неким успутним приликама, руковао, али сам први пут с њим разговарао у редакцији омладинске ревије Сусрет, у којој сам био уредник културе. Не, није био наш сарадник. Дошао је у посету заједно са сликаром Леонидом Шејком код наше лекторке, хрватске и југословенске песникиње на гласу, Марије Чудине.

Док је Шејка разговарао с Маријом Чудином, Киш је почео са мном разговор о томе зашто се генерација, углавном ратна, нових младих писаца, скоро острвљава на његову генерацију, иако им је да се афирмишу поштено оставила студентски књижевни часопис Видици. Та генерација представљала се као "генерација без милости". Тако су и назвали своје велико књижевно представљање у великој дворани Дома омладине. Овај разговор је био доста искрен и непосредан.

Звао сам га на сарадњу у Сусрету. Љубазно ми је рекао да неће да узима простор на коме треба да се афирмишу они који долазе. Није узео учешће ни у рубрици која је тада била у светском тренду - Маркузеа, Маклуана, Умберта Ека, а коју је започео филозоф Лешек Колаковски - "Сто и један разлог, у једној реченици који велики хуманистички појам није" - слобода, демократија, хуманизам, држава... Рубрику је у српској верзији започео психолог Љуба Стојић, наставио Богдан Тирнанић, продужили Мирко Ковач и Борислав Пекић. Киш је остао доследан - поштуј млађе, и не угрожава њихов простор!

Пошто су 1968. године, у време студентских догађања, забрањивали Сусрет, и кад су га почетком 1969. укидали и коначно укинули, Киш је био међу потписницима петиција против забране и против укидања.

Кад није бивао за својим радним столом, за којим је, претпостављам, највише времена проводио, сав предан и одговоран, Данило Киш се, бар у мом виђењу тих дана између 1968. и 1974, маркирао на плану града. И сретао сам га, скоро свакодневно, било на изаподневном кафенисању у "Мажестику", где смо се окупљали око Стевана Раичковића и Душана Радовића: Матија Бећковић, Мирко Ковач, Данило Киш, Момчило Миланков, Миодраг Булатовић кад је у Београду, и моја маленкост, или увече у Клубу књижевника, до позних већ јутарњих сати.

Када је Густав Крклец постао председник Савеза књижевника Југославије, он је у "Мажестику" и одседао кад би из Загреба стигао у Београд. Тада смо се окупљали око њега.

Једног дана Крклец каже Кишу: "Данило, да си плављи, личио би на Пушкина." Данило одговара: "Пушкин је погинуо у двобоју, а ја ћу у тробоју."

Сећам се кад је Киш тражио наслов за књигу есеја. Вртела му се идеја да то буде неки спој етике и поетике. Крклец је предложио: "О поетици, етици и тици која прелеће небо." Кишу се, чинило нам се, то допало. Изгледа да се није допало издавачу, или је хтео краћи наслов, па је двотомна књига изашла са насловом: По-етика.

Ваљда под утиском Крклеца, а и из свог уверења, рекао сам му једном да ме изгледом, манирима и поступцима подсећа на витеза. Рекао ми је да му не уваљујем своје презиме. Инсистирао сам и доказивао. Пристао је, најзад, и рекао: "Добро. Личим на Дон Кихота на Пикасовом цртежу из ко зна које фазе."

Увече, кад је улазио у Клуб књижевника, који је онда заиста био њихов, Данило је, ако је био сам, мењао атмосферу, али и места у оном делу кафеа и црвених фотеља кад је знао да скоро за сваким столом поседи и понешто претресе. Када је улазио с неким - тада најчешће са супругом Мирјаном Миочиновић - онда је седео у она два дела где се вечеравало. У већем, с Миром, или угледним гостом, не правећи излете. У мањем, с Мирком Ковачем, Бором Пекићем и њиховим друштвом, правећи притом, ипак, излете у плишану просторију. Није био склон скандалима, сем кад га изазову, кад се није могао уздржати.

Присећам се, само смо једном заједно ручали. Било је то у "Коларцу", који је онда био упола мањи. Седели смо Киш, Ковач и ја, и чекали Бранимира Шћепановића, који је тада с њима био нераздвојан. Брана је каснио, јер је своју славу морао разнети по граду. Кад је стигао, пун себе, Шћепановић је питао: "Шта радите, нарциси?" Киш је узвратио: "Огледамо се у супи!"

Данило Киш је пленио шармом, жовијалношћу и искреношћу. Кад је почињао мисао, увек је имао у виду њен крај и њен ефекат. И кад је одлазио у дигресије, враћао се к себи, веома разложно и непорециво. Није претендовао да се покаже као супериорни интелектуалац, било је то спонтано. Његове истине су и бивале непорециве, јер су биле једноставне.

У жирију за доделу Домановићеве награде за сатиричну причу надметао се у духовитости и са Ћопићем и с Булатовићем и с Васом Поповићем. Кад је Васа Поповић, ваљда из личног искуства, рекао да нема бољег пића од руске вотке ("Попијеш два литра и мирно заспиш!"), Киш је само додао: "И пробудиш се у Прагу!" Кад је жири озбиљно привео свој рад, Киш је био упоран и прогурао свога кандидата Душана Јагликина с причом "Јесте".

Био је и циник, толико вешт да никога не увреди.


ПОСЛЕДЊА ЛОЗА БАРДА СА МАНСАРДЕ

ПОСЛЕДЊИ пут сам га срео (1988) на додели Авнојеве награде, највеће у Југославији, која је тада била и последња. Стајали смо Мома Димић и ја док нам је прилазио после доделе. Пратили су га Мирко Ковач, Филип Давид и други њему најближи, гледајући да тешко болестан не узме ни кап алкохола. Честитао сам: "Срећно, барде са мансарде!" Узвратио ми је питањем: "Има ли ова земља будућности, кад ову највећу награду примамо Кустурица и ја?" А онда ме је повукао у страну и прошаптао: "Не дају ми пиће. Само једно, бар у овом часу. Поручи за мене, молим те, један чај и узми једну лозу с тацне и сипај у чај да нико не примети." Урадио сам то. Кад се вратио да попије, наздравио је: "Наздрављам ти лоза чајем / и одлазећи ја трајем!"