ПРЕДРАГ Палавестра је у својој студији "Књижевно наслеђе Данила Киша" показао да се стваралаштво овог писца, зачето под комунизмом развијало насупрот владајућој идеологији. Из овог текста преносимо најзначајније делове.

Приликом разних разговора или предавања о критичкој књижевности и њеној поетици отпора према званичној идеологији, пример Данила Киша увек помаже да се сабеседници уведу у само средиште те чудне књижевне појаве, на коју, све доскора, ни теоретичари књижевности ни књижевни критичари нису били припремљени.

Будући да је срж књижевног наслеђа Данила Киша у оспоравању натурализма, на Кишовом примеру се лако може показати да књижевност критичког отпора, која се под комунизмом зачела насупрот владајућој идеологији, није никаква пропагандна политичка антитеза насилничким идеологијама нашег столећа, него морални и стваралачки чин побуне појединца ствараоца против тоталитарности и уравниловке, тј. истовремено и једна друштвена етика и једна стваралачка естетика.

С ОБЗИРОМ на то да је Киш у последњим годинама живота био писац светског угледа, чије је име доста значило у свим интелектуалним круговима света, који су иоле држали до себе, свака таква расправа о етици и естетици критичког незадовољства имала је обезбеђену јаку и убедљиву књижевну основу. Кишова проза, нарочито приповетке из књиге Гробница за Бориса Давидовича, пружала је изврсне, на махове готово незаменљиве, лако препознатљиве и стилски упечатљиве доказе да унутрашњи отпори савременог духа и данашњега човека пред насилничким идеологијама овог века нису само политика, него да су увек једна етика.

Отпори су израз онтолошког начела које, у безумљу данашње цивилизације, није ништа више пуко природно својство уметничког чина и дела, већ спољашњи знак распознавања слободног духа. По томе знаку види се где неки писац стоји и како се опредељује у општем хаосу савести и пометњи ума данашњега света...

ПОСЛЕДЊИ такви разговори о писцима будне свести у временима безнађа вођени су кратко време пре Кишове смрти, у вези с његовом тада врло озбиљном номинацијом за Нобелову награду. На позив из Стокхолма да образложим тај предлог, који је све до Кишове смрти био под заштитом неповредивости тајне, рекао сам да је Киш писац особеног, истанчаног и однегованог стила, и да иде у ред истакнутих твораца мишљења нашега доба. Његова поетика заснована је на јакој и осетљивој, пажљиво дограђиваној и негованој индивидуалности, која га као стваралачку личност првог реда у великој мери издваја из општих токова књижевне традиције из које је поникао.

Међу свим данашњим југословенским приповедачима, он је највише европски и светски писац, и то не само због начина на који су његова бројна дела примљена у европској књижевној јавности, него и по рафинираном космополитском духу и високом интелектуалном мерилу.

ГОРД индивидуализам и јак лични печат ослободили су Киша сваке жеље да се саображава општим стандардима и да исповеда колективну свест. Подигли су његову творачку самосвест и упутили га да усавршава и испробава занат, да обнавља веру у руку мајстора-занатлије и у вештину приповедања. То му је омогућило да своје мајсторство писца оствари као облик очишћења савести и као слободну игру независног духа. Та игра признаје искључиво уметничке и естетске законе, али ипак не лебди у вакууму историје него опстојава на патосу потиснуте и сетне историјске свести.

На први поглед, Кишова глатка, до беспрекорности доведена приповедачка форма - у којој ничег није ни одвише ни премало - пажљиво је очишћена од свих трагова класичних реалистичких условности и прилагођена тананим мерилима исповедне лирске и медитативне прозе. Из искуства интелектуалног и лирског романа XX века, Киш је извукао плодну нит претварања реалистичког детаља у проширену лирску метафору.

ТРИЛОГИЈА Башта, пепео, Рани јади и Пешчаник изврстан је стилски доказ о мајсторству модерног приповедања, у коме туга, патња и несрећа појединца губе своје историјске и земаљске разлоге и постају симболи једне велике, надисторијске, метафизичке драме људског постојања. Од књиге Гробница за Бориса Давидовича - која је сасвим нескривено рађена према узору на историјске мистификације Хорхеа Луиса Борхеса - Киш је модерну историју људског рода видео и доживео као велику и суморну историју бешчашћа, прогона, насиља, неправде и истребљења, толико силну и драматичну да и сама прераста у горку метафизику отуђења.

Приповетке из књиге Енциклопедија мртвих нагласиле су ту склоност ка метафизици људске истине. У тексту, који наизглед поштује сва испробана и призната правила реалистичког приповедања, изненадно се отварају понори ирационалног, чудесног и фантастичног.

ПРИЧА се преображава у легенду и магијско предсказање, како би на нов начин, у новој форми, изразила нов сензибилитет и нову садржину. На тај начин, спрегом идеја, стила и поступка, Киш је успео да оствари високе књижевне стандарде и да без напора свој духовни свет уклопи у мисаони простор европске културе савременог доба. Он је у данашњем нараштају српских и југословенских писаца несумњиво први који у европску књижевност не улази с локалном бојом и с балканском фолклорном или историјском темом, него с општим, универзалним идејама, по којима свугде може да буде препознат и примљен као један од својих.

ТРАГИЧНИ јунак прозе Данила Киша препознаје се по свом унутрашњем моралном ставу, као усправљен и пробуђен грађанин уклетога света. Изведен пред инквизитора, један од његових јунака не пристаје на понижење да призна своју јерес и брани се речима које, као свака молитва, иду право ка небесима: "Ја желим да живим у миру са самим собом, а не са светом." Претежни део моралне философије Данила Киша садржан је у тим речима. Оне показују дубину и озбиљност Кишове свечовечанске савести и приповедачке имагинације. У њима се открива да је духовни смисао његове уметности приповедања скривен у етици сапатништва и у пркосу саучесништва.

Данило Киш није био велики европски писац нашег језика само због тога што је од свих других најдаље стигао у Европи, и што је најбоље стајао у врховима европске интелектуалне и књижевне елите. Напротив, он је најдаље стигао и најбоље стајао зато што је у свом нараштају најдубље објединио трагично искуство свога матерњег језика и што је као писац био доследан настављач прадедовског наслеђа.


ЗЛА КОБ БАЛКАНСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

ЉУДСКУ муку, сакупљену кроз историју у нашем човеку, што су је Андрић и Црњански исказали као злу коб балканске цивилизације, Киш је учинио модерном драмом отуђења, превео је на један универзални језик свечовечанства и тако малу личну мистику претворио у свеопшти принцип: сваки човек је средиште једног малог свемира, у коме владају надисторијски закони више и мистичне људске тајне. Кишова побуна против натурализма била је облик таквог исконског нагона да се мали појединачни свет одупре тоталитарном насиљу историје и да се у отпору против грубости и просташтва досегне достојанство и господство слободе.