(Књижевник Драгослав Михаиловић о афери насталој поводом књиге Данила Киша "Гробница за Бориса Давидовича")

КАКО је 1976. године дошло до афере познате под именом "књижевна крађа" или "епигонство Данила Киша"? Испричаћу према сећању оно што знам.

Једног дана те јесени дошао сам у посету пријатељу Бориславу Михајловићу Михизу у његов стан на данашњем Тргу Николе Пашића. (Да ли ме је ко био позвао или сам наишао случајно? Је ли то можда учинио Михиз? Не сећам се.) У његовом салону, у средњој соби, затекао сам с њим главног уредника београдског двонедељника Дуге Велимира Весовића, кога сам познавао, и Брану Црнчевића, "гостујућег уредника" културне рубрике тог листа и нашег заједничког пријатеља. Они су били у неком живом разговору.

"Добро је што си дошао", каже Михиз. "Да нам помогнеш."

ОДМАХ сазнајем шта је предмет њиховог разговора. Дугогодишњи новинар Дуге Драгољуб Голубовић, с надимком Пижон, донео је у уредништво прилог на неколико куцаних страна под насловом "Ниска од туђих бисера". У тексту се тврди да је Киш у књизи Гробница за Бориса Давидовича "покрао" једног француског историчара уметности и "епигонски" се послужио сижеима неких других писаца.

Дају ми полемички напис да прочитам и ја то журећи се учиним.

"Шта мислиш?", питају ме. "Како ти Пижонов чланак изгледа?"

"Изгледа ми одвратно", одговарам. "Нећете ваљда да га објавите?"

Уредници одговарају да још размишљају и да су Михизу дошли ради савета.

"Не мислиш ваљда и ти", кажем Михизу, "да би ово требало штампати?"

МЕЂУТИМ, у њему се, изгледа, пробудио његов некадашњи новинарски нерв и каже:

"Али они би Кишки дали могућност да одмах одговори. У истом броју! То би било добро за лист!"

"Добио би простора за одговор", прецизира Весовић, "колико хоће!"

"Књижевна крађа је", почињем да се расправљам, "страшна оптужба и од ње се нападнути никад није могао потпуно одбранити. Ако би се претпоставило да би јавна оптужба за педерастију за неког човека имала тешке последице, како би се он могао у јавности од такве оптужбе одбранити?"

Расправа се разгорева, у којој сам сам против тројице. Нећу да кажем да су они одлучно за објављивање, али се веома колебају, непрекидно истичући да би то било "добро за лист".

"Знаш колико би тиме", додаје Михиз који преузима улогу адвоката Дуге, "листу скочио тираж! Удвостручио би се!"

Уредници на то климају главом.

"Али", већ вичем, "како би то било за Киша? Мислите мало и на њега! То би њега могло да упропасти!"

"Па није ни он мутав", додаје Брана. "Уме он да се свађа. Умео би он Пижона да натовари!"

И РАСПРАВА траје даље. Узалуд покушавам да кажем да злонамерни новинари, оптерећени завишћу, малим знањем и осећањима ниже вредности, умеју неке чињенице у књижевности да схвате глупо и искривљено и да започну хајке на писце од којих ови тешко могу да се одбране.

"Па ваљда знате", додајем, "какве су нам невоље неуки и злонамерни новинари досад приређивали. И они су увек веровали да су своје окривљене ухватили у лоповлуку или неком другом преступу."

Моји саговорници то прихватају, знају и они шта су новинске хајке. И Михиз и Брана су таква искуства имали.

"Не желиш ваљда да кажеш", добацује неко, "да Пижон није код њега нашао баш ништа".

"Јесте, како да није", одговарам. "Али све је то он схватио глупо и изврнуто и приказао злонамерно и Кишу би утолико било теже да се одбрани."

НАШОЈ расправи дискретно присуствује и Михизова жена Милица. Једног тренутка - а већ и мени самом изгледа да сам све своје контрааргументе исцрпео, да се понављам и да све више вичем - Милица застаје крај нашег стола.

"Али шта ви, забога", каже својим тихим гласом, "ово говорите? Какав тираж листа ту може бити важан? Па знате ли ви шта би овакво сумњичење за једног осетљивог човека какав је Киш значило? Знате ли ви да су се у историји књижевности због сличних оптужби догађала и самоубиства?"

И тиме се ваљда све завршава. Чини ми се да се онај разговор више и не обнавља.

Весовић каже:

"Добро, нећемо објављивати Пижонов текст. Хвала вам на помоћи, госпођо."

ОДЈЕДНОМ је свима некако лакнуло и затим седимо у добром расположењу. Милица нам доноси пиће или кафу и необавезно ћаскамо.

Михиз каже:

"Сад бих ја позвао Киша."

Реченица звучи као питање, али питач не чека нашу сагласност. Зове телефоном. И нисам сигуран да Киш није управо због тога закључио да му се хајка и ту као и другде припремала, иако јавно ништа слично нигде неће изразити.

Данило ускоро долази.

"Кишка", каже Михиз помало славодобитно, заборављајући да је до малочас дозвољавао и другу могућност, "новинар 'Дуге' Драгољуб Голубовић Пижон, познат као дугогодишњи сарадник Удбе, написао је један одвратан чланак против вас. Ми смо га сада читали и саветовали уреднику да га не објави. И уредник је донео такву одлуку. Ево, погледајте шта је Пижон написао."

КИШ узима текст и од првог погледа на наслов почиње да бледи. Баца листове на округли сто за којим седимо.

"Ђубре комунистичко!", виче. "Шљам удбашки!" Узрујано шета по соби. "Знао сам да ми се ово припрема! Знао сам да ћете ми нешто наместити! Ничем се другом нисам ни надао!"

"Ми смо вам наместили!", узрујава се Михиз. "Шта вам, човече, пада на памет? Па овде су ваши пријатељи! Па ми смо ту интригу онемогућили!"

"Али откуд то уопште код вас!", виче Данило. "Ви сте одлучивали о мени! Али ко сте ви уопште! Како ви о мени можете одлучивати! Сви сте ви овде комунисти!"

Михиз се крсти, а Веља Весовић покушава да објасни.

"Знате Киш", каже, "Пижон ради у редакцији 'Дуге', где сам ја главни уредник. Брана је уредник културне рубрике. И Голубовић је текст донео нама као својој редакцији. Морали смо да видимо шта у њему пише, а Михизу смо дошли да се консултујемо."

"Шта ви са било ким", виче овај, "имате да се консултујете! Зар нисте и сами - ви и ваш уредник културе - могли да видите да је ово говно!"

"Забога, Кишка", добацује Михиз, "па сви овде су ваши пријатељи! Шта то говорите?"

БРАНА Црнчевић, који је са њим, чини ми се, већ имао неке неспоразуме, ћути, а ћутимо и Милица и ја. Весовић и даље покушава да објасни:

"Видели смо. Али, Пижон је наш сарадник и имамо обавезу према њему. И хтели смо да видимо шта о тексту мисле и други људи."

"Нисте видели да је говно!", виче Киш. "А нисте видели зато што сте комунисти! И што се вама, комунистима, оваква говна свиђају!" Насумице узима да чита једну реченицу. "Зар је ово реченица?"

Приседа и просто трчи погледом преко текста. Одједном устаје, бесно шета и псује, баца чланак на сто. Онда наново приседа и, док му руке подрхтавају, опет га узима и покушава да чита.

Све ми се то нимало не допада, видим да му нико ништа не може објаснити - поготову би ми било непријатно да му говорим да сам од почетка био против тог прљавог напада, јер бих тиме денунцирао осталу тројицу - и излазим.


ФАЗА ИЗБОРА НЕПРИЈАТЕЉА

КАДА је прочитао текст "Ниска од туђих бисера" Данило Киш је доспео у ону фазу кад при избору непријатеља не бира много, коју сам већ упознао, и хоћу да идем. Он за то време окреће неки телефонски број:

"Дођи да видиш", виче у слушалицу, "шта ми ови људи раде! Мене овде убијају! Мене ови комунисти вешају! Овде су сви комунисти и они сада одлучују да ли ће ме стрељати или обесити!" - забележио је у својим сећањима Драгослав Михаиловић.