ЈЕДНОГ преподнева петнаест-двадесет дана, после разговора са уредницима Дуге у стану Борислава Михајловића Михиза,поводом текста новинара Драгољуба Голубовића "Ниска од туђих бисера", код мене на удаљеној Карабурми, куда се ретко залазило, изненада улази Борислав Пекић. Онако висок и мршав - Михиз га зове господин Штакара - стоји на вратима моје собе као уплашена кокошка голошијанка. Просто му се перје на леђима нарогушило.

"Драгославе", каже узбуђено, "јеси ли видео онај напад на Данила у загребачком Оку? Шта ћемо да радимо, Драгославе?"

Не могу одмах да се приберем.

"Какав напад?", кажем. Оно код Михиза готово да сам заборавио.

"У загребачком Оку", понавља он. "У данашњем броју изашао је један ужасно прљав напад на Кишову последњу књигу. Кажу, све је украо! А оно што није украо, не ваља пет пара. Ваља само оно што је украо!"

НЕ МОГУ да се сетим да ли сам му о ономе код Михиза већ говорио.

"Јеси ли ми број донео?"

"Да", одговара.

"Па ово сам", кажем кад чланак погледам, већ видео. "Веља Весовић и Брана Црнчевић дошли су пре двадесетак дана Михизу да се консултују да ли да текст објаве или да га баце. Задесио сам се ту и ја. И, ко бајаги, договорили смо се да се чланак не штампа. Нарочито је у разговору била драгоцена Милица Михизова. Такорећи, она је и пресудила да Дуга чланак не штампа. Откуд сад он у Оку?"

"Не знам", каже Пекић. "Али ми, као Данилови пријатељи, морамо да га бранимо! Ми, а не да се брани сам! То би било много убедљивије."

"О бога ти, куме", кажем. "Ја уопште нисам концентрисан за неку полемику. Мислио сам да смо то тамо, код Михиза, завршили. Откуд сад овамо?"

"Нарочито би, куме", каже Пекић, "било важно да га ти браниш. Мене они гледају као реакционара, иако ја нисам реакционар" - он је волео да истиче да је у младости био ухапшен као социјалдемократа - "и од мене као антикомунисте и очекују да ћу га бранити, али ти... Твоја одбрана би посебно била важна." Схватам да хоће да каже да би одбрана књиге о гулагу била посебно убедљива ако би то радио неки голооточанин. "Јел' ме разумеш, куме?"

ЗБУЊЕН сам и изненађен. Таман сам, мислим, у својим глупим, ишкрабаним рукописима, био на прагу нешто важно да решим!

"Али, Боро", одговарам, "потпуно сам деконцентрисан. Ко зна где се налазим! Немам појма шта бих могао да кажем. Бранио сам га заједно са Милицом још тамо, код Михиза, и мислио сам да смо то завршили. Сад немам појма шта бих написао."

"Куме", понавља Пекић, "само ми, његови пријатељи, можемо га добро одбранити. Па, ако би се овако оцењивало", додаје смејући се, "ја бих био највећи плагијатор на свету. Молим те, размисли, твоја одбрана може да буде посебно битна."

И он узбуђено излази.

Како је затим баш било, не сећам се, међутим, ја сам исто то послеподне одговор на чланак срочио и одмах послао препоручено у Загреб. Наравно, нисам ни сањао да би се могло десити оно што ће се кроз три дана десити. Пекић, углавном, после тога није ни помислио да се и сам јавља Оку, и уопште да пише о том ружном догађају, а мени се годинама извињавао што ме је својом интервенцијом увалио у невољу.

НАКНАДНО тек ми ћемо сазнати, или реконструисати, како је афера започела. (Из два писма која ми је упутио, видим да је Киш од самог почетка то углавном знао и да је познавао и улогу двојице писаца у њој).

Изгледа, дакле, да је, можда и нехотице, започео један наш заједнички пријатељ и преводилац, који је приликом превођења Кишове приповетке "Механички лавови" приметио да су у њој преузета два пасуса од једног француског историчара уметности. Он је то поверио, према Кишовим писмима, "другом писцу", Миодрагу Булатовићу. А Булатовић, зао дух српске књижевности, који у њој није сплеткарио само против онога за кога није никад чуо, пронашао је новинара склоног интригама и прљавштинама да "ухваћеног лопова гања".

МЕЂУТИМ, ни у даљем развоју ове афере за Пекића и за мене нису изостајала изненађења. А највеће је, свакако, било кад смо, можда са закашњењем, сазнали да је песник Јосиф Бродски у предговору француског превода Гробница за Бориса Давидовича написао да је афера око те књиге произашла - "из српског антисемитизма". (Ту бесмислицу ће у предговору Гробнице на енглеском језику поновити и Сузана Зонтаг, што ће заслугом преводитељке Милице Минт и уредништва Књижевних новина доћи до нас).

Никад Киш нама, својим пријатељима, ништа слично није изрекао, нити је дотле, ако смем да додам, кокетовање са јеврејством уопште волео. И зато га ни ја, а, мислим, ни Пекић до краја његовог живота нисмо о томе упитали.

МИОДРАГ Перишић, бивши главни уредник Књижевних новина,међутим, јесте.

Најпре је Јосифу Бродском, кад је овај гостовао у Београду, рекао да је његова квалификација да је напад на Кишову књигу произашао из антисемитизма, за све била велико изненађење, јер се овде сматра да је мотив за аферу била - завидљивост неких писаца. Запитао га је одакле му такво обавештење.

"Па, од Киша", одговорио је Бродски. "Киш ми је казао."

Перишић је затим, приликом неког сусрета, испричао и Данилу шта му је Бродски на његово питање одговорио.

"Је ли то", питао је, "било тако?"

"Ма то је речено", одговорио је збуњени Киш, "да би се књига боље продавала..."


КИШ О ЛИТЕРАТУРИ КОЈА УЗНЕМИРАВА

ТО да се једна прича забрањује и с њом једна антологија, јер тобоже та прича "представља село у једном идејно промашеном свету" и јер "садржи лажне вести које имају за циљ узнемиравање и обману јавности" јесте појава која сведочи о томе да они који читају приче и суде њима не знају шта је прича и не знају читати белетристику. Када се прича уздигла до милости уобличења, престаје бити носиоцем било какве експлицитне идејне поруке, прича није вест и не доноси вести, ни лажне ни истините (приче нису новине): прича је једно од могућних виђења и осећања света, а та могућност виђења света из разних ракурса, из разних осветљења, у различитом моралном и пиктуралном светлу, то је заправо - та могућност - елементарни облик стваралачке слободе. Свака интервенција на том плану, поготову оваква драстична и незграпна интервенција ("треба повести акцију и против књиге Ђуре Дамјановића Магла у рукама") може једино да изазове узнемиравање књижевне и некњижевне јавности и да наш лабилни и фрустрирани књижевни нараштај наведе на неопрезну и по литературу погибељну селекцију палете, где ће тамне боје све више нестајати а замениће их ружичаста боја анђеоских задњица и идилични цвркут славуја у кичерским рајским (сеоским) насељима. Кич је пак најпогибељнији идејни промашај, кич доводи до слатке дремежи, уместо да узнемирава, кич је опој и опијум, и за буђење из те опијумске дремежи литература која узнемирава једини је још могући палијатив...(1977)