У УТЕМЕЉЕЊУ сваке приватне библиотеке, па и библиотеке писца, и случајности имају извесну улогу, код Киша се, у највећој мери, ради о намерном, селективном приступу безобалном мору литературе и металитературе. Тешко је поверовати да би Киш сваку књигу до које би дошао или ју је добио на поклон деценијама вукао са собом током честих селидби, и носао је од Београда до Париза или Бордоа, и натраг у Београд преко Дубровника и Цетиња. Задржавао је књиге које имају значајнију функцију у профилисању његове (ауто)поетике и уобличавању његових теоријских ставова о књижевности, уметности и друштву.

Киш је читао с оловком или наливпером у руци. Своје утиске непосредно је стављао на маргину: негде читаве пасусе, који пут само ускличнике или знакове питања... Да је био пажљив читалац, и да није увек било привилегија имати своју књигу у Кишовим рукама, види се и по томе што је исправљао не само стилске и језичке већ и штампарске грешке у делима других аутора.

ОД КЊИГА својих београдских колега и пријатеља, које је вероватно обилато добијао, Киш је сачувао релативно мали број из пера оних који су му по нечему били блиски. Посвете Кишу, као и Кишове њима, говоре о природи тих веза. Ту такође нема места случајностима.

Најпре, индикативна је листа писаца чије се књиге не налазе у овој повлашћеној библиотеци: нема Булатовића, Павића, Ћосића, Ж. Павловића, В. Стевановића, Басаре, чак ни Албахарија... У једном исказу који није кафански, Киш је Павића сматрао хвалисавцем без покрића; кад је Хазарски речник постигао светски успех код читалаца и критике, Киш је кисело напоменуо пријатељима како је од њега позајмљена идеја о "изгубљеном народу". Добрици Ћосићу Киш није опростио некадашње путовање "Галебом" (1961), о чему је исписао ефектну сатиричну поему. С данашње тачке гледишта, може се казати да је Киш превидео чињеницу да Ћосић није могао знати шта га све чека на "Галебу"; кад је видео раскош и атмосферу на председничком броду, почео је да се постепено дистанцира. После тог путовања, Ћосић је од титоисте постао антититоиста (то што је злоупотребљен и од једних и од других, засебна је тема).

ПОСВЕТЕ ЉУБАВИ И ПРЕЗИРА ДАНИЛО Киш сачувао је у својој личној библиотеци две врсте књига: оне с посветама, исписаним речима пријатељства, љубави и оданости, и оне које су му биле потребне за његов књижевни и преводилачки рад. Од првих, међу најтоплијима су посвете руске песникиње Беле Ахмадулине и хрватске песникиње (која је неко време живела у Београду), Марије Чудине. На примерку књиге Време чуда, објављене код "Просвете" 1965, Борислав Пекић пише Кишу како је уверен "да ће бити исто тако неуништив и велики као његов величанствени отац Едуард". У посветама које је сам писао, Киш се сећа ранијих дружења и износи ставове о разним питањима, понекад полемишући с онима којима књигу поклања. Тако, нпр., у посвети Драшку Ређепу на Раним јадима из 1970, Киш подсећа новосадског критичара и пријатеља на давну позитивну рецензију романа у рукопису и несебичну помоћ да књига, после много перипетија, изађе из штампе (као и на случајност да Ређеп живи у улици у којој је за време Другог светског рата становао Киш).

ОД ПРОЗАИСТА, најзаступљенији су, с раскошним посветама, писци његове генерације и пријатељи (Пекић, Давид, Ковач, Д. Михаиловић, Данојлић). Од песника, највише је Бећковићевих књига, с посветама које се могу тумачити и као скривени вид епистоларне књижевности. Поему Рече ми један човек (1970) Бећковић посвећује Кишу "у име ујчевине"; шест година касније, књигу Међа Вука манитога Бећковић дарује Мири и Данилу Кишу с опаском да је реч о "плагијату у коме нема ниједне моје ријечи".

Роман Уста пуна земље Бранимира Шћепановића Киш је добио с посветом од сликара Радомира Рељића, који је аутор илустрација и решења омота. На задњој страни корица, међу цитатима из критичарских оцена, Киш је подвукао и означио упитницима две реченице. У првој, НИН-ов критичар пише да је овај роман "врхунско дело, после којег читалац остаје с утиском да је све њиме речено". Други фрагмент је из пера такође неименованог рецензента швајцарског листа L"essor: "Критика једнодушно сматра Б. Шћепановића једним од најбољих словенских писаца ове генерације."

НА ПРИМЕРКУ Шћепановићевог романа Искупљење, објављеног код "Просвете" 1980. године, подвлачења, упитници, ускличници и, чак, псовке, налазе се на скоро свакој страници. Нпр. на страни 113, где јунак фркће јер је изгубио неку драгоценост, Киш дописује на маргини: "Шта би радио да је изгубио Багдад?" На маргини стране 229, незадовољан описом неке сцене, Киш записује: "Аој, Бране, јабуко са гране?!"

Много су повољнији коментари на примерку књиге Политикиног новинара и сатиричара Владе Булатовића Виба Шта је писац хтео да каже (1982), коју му је аутор уручио 24. марта исте године у Паризу, потписавши се са: "В. Булатовић Виб - човек који је донео Кишу књигу", и с напоменом испод наслова: "Свака сличност с романом Сола Белоуа је намерна."

Бројне Вибове афоризме Киш је подвукао или коментарисао с одобравањем, на пример овај са стране 165:

Дивно је имати своје људе, знаш тачно ко ће те сахранити.

Да је опроштај с овим светом, како је карцином напредовао, била Кишова опсесивна тема, види се и из максима о смрти подвучених у књизи Екерманових разговора с Гетеом (издање загребачке "Зоре" из 1950).

ДРАМАТИЧНО о томе сведоче и обележене мисли у књигама Иве Андрића, кога је уважавао као писца, и чији је продор ка француској публици помогао пишући 1986. поговор издању Госпођице код париског Белфона. У том роману се, сматрао је Киш, "бука историје најмање чује".

На Андрићевим романима, причама и есејима писац може да бруси сопствени књижевни стил, понављао је Киш, посебно на Знаковима поред пута, које је, као и Миро Вуксановић данас, сматрао врхунским кратким причама, упркос есејистичком "еросу прекорачења". У овим записима уочљиве стилске и тематске несродности, плодови имагинације задобијају статус документа, а стварна архивска грађа, па и обични новински мали огласи, бивају артикулисани на начин који ће им донети иронијску или пародијску вишезначност.

На примерку Знакова сачуваном у Кишовој библиотеци (сарајевско издање из 1978), посебно су назначени делови који се могу узети и као фрагменти слике о епохи у којој је умрла земља чији је Киш последњи велики писац који се сматрао југословенским уметником, и за кога Југославија није била реликт једне потрошене опсене.

Смрт, још једна тема о којој се мора писати без личногискуства.

НА СТРАНИ 213, сад већ помало избледелим фломастером, уоквирена је ова Андрићева мисао, настала, по свему, у часу док, болестан, очекује "ударац коме неће одолети":

Само мртав песник добива прави и коначни лик, а ретко се дешава да га савременици још пре смрти потпуно сагледају и право оцене. Зато је нестанак његова права мета.

Према једном исказу који се, можда апокрифно, раширио међу Кишовим париским и београдским пријатељима, он је 15. октобра 1989. умро заклопивши управо страницу с овом максимом. Андрићевски речено, сви гени Кишове лектире, посебно пред крај живота, потврдили су животворност уверења да мисао о смрти вреба на крајњим изданцима "сваког великог сна".