АУТОР овог фељтона, без амбиције да уведе у поједностављена или вулгарна закључивања, сведочи да му је Киш, приликом последњег боравка у Београду, 1989, кад се опака болест с плућа пренела и на грло, прозуклим гласом говорио како, упркос јаким боловима, за самоубиство нема снаге. Један други његов блиски пријатељ тврди да зна како је Киш био позајмио пиштољ и држао га под јастуком, за ситуацију у којој би га болест натерала да прекрати себи живот...

"Романсијер на умору треба да размишља и о смрти, а не само о роману", одговорио је Киш тада, на питање о новим рукописима и издањима старих књига по Француској и свету.

Гледајући смрти у очи, свестан да, као ни толики његови књижевни јунаци, не може да је превари нити да је избегне, Киш у јулу у пратњи Паскал Делпеш долази у Југославију последњи пут. Обилази пријатеље у Београду, Дубровнику, на Цетињу и у Херцег Новом.

У РАЗГОВОРИМА, као и у његовим књигама, болест и смрт су неизбежна тема. Било је и мучних питања, попут оног које му је, судећи према једној белешци, постављено у Црној Гори: "Даниле, ђе ћемо те копат?"

Знајући за посмртне непријатности око места сахране неких других великих писаца (Андрић, Меша Селимовић, Скендер Куленовић), Киш је по повратку у Париз - где су онколози констатовали да се рак плућа пренео и на кичму - својеручно пред сведоцима исписао тестамент:

"Ово је моја последња жеља.

Ја, долепотписани Данило Киш, књижевник, при потпуној свести, изјављујем моју последњу вољу која је следећа:

- Сва моја ауторска права из иностранства (на књиге, чланке, адаптације итд.) деле се равноправно у односу педесет одсто између моје бивше жене Мирјане Миочиновић из Београда (Ранка Тајсића 40/III) и моје садашње животне сапутнице Паскал Делпеш из Париза (16, rue Arthur Groussier).

- Сва моја ауторска права у Југославији (на књиге, чланке, изборе, адаптације итд.) деле се на три равноправна дела између неограничених наследника којима се са једном трећином придружује као наследник моја сестра Даница, удата Митровић (Херцег Нови, Бокешких бригада 17), односно њена деца Ивица и Дејан Митровић.

- Старање о мојим делима за све преводе и издања у иностранству, о њиховом квалитету, изгледу, адаптацијама итд. поверавам мојој животној сапутници Паскал Делпеш.

- Старање о мојим делима у Југославији, на сва издања, изборе, адаптације итд. поверавам мојој бившој жени Мирјани Миочиновић.

- Мој удео сувласништва у стану 16, rue Arthur Groussier уступам безрезервно Паскал Делпеш, која станује на тој адреси.

- Књиге, слике, речнике у Бгд-у и Паризу поделити споразумно између Паскал Д. и Мирјане М.

- Медаље, одликовања, одличја уступам САНУ, као и кореспонденцију и рукописе.

- Писаћу машину, ерика, - Мирјани М.

- Мој портрет, рад Слободане Матић, за Паскал.

- Желим да будем сахрањен у Београду, по православном црквеном ритуалу. Без говоранције.

- Штед. књижице, две Беобанке и две Љубљанске банке, по подмирењу дуга са Америкен експреса, поделити (тј. сума која је преостала) на три равне части: Паскал Делпеш, Мирјани Миочиновић и мојој сестри Даници Митровић.

Данило Киш, у Паризу, 7. септембра 1989."

НЕПУН месец касније, 15. октобра око 18 сати, Кишов се живот угасио. Старањем двеју дама којима је тестаментарна опорука понајпре била намењена и ангажовањем некадашњег Кишовог професора Дејана Медаковића, тада у функцији генералног секретара САНУ, посмртни остаци писца с разуђеним танатолошким идејама сахрањени су у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу, у четвртак, 19. октобра 1989. године.

После пригодне беседе архипастира из стада у које је уведен по мајчиној жељи - што му је, по давном признању, спасло живот у новосадском погрому јануара 1942. - Киш се придружује "друштву мртвих песника" и одлази, "са ове стране дана", у "голем спокој без спорова, у мир маховине!", како је 1973. превео епитаф Марине Цветајеве, несрећне песникиње која је такође исписивала "некролог унапред".

По топлом јесењем дану, неколико хиљада поштовалаца, пристиглих са разних страна тада једва живуће Југославије, опростило се од последњег из Кишове лозе с уверењем да ће време које долази бар према његовом делу бити милостивије него према његовим опадачима и судијама.

НАД ОДРОМ ДАНИЛА КИША

НЕЋУ држати посмртно слово Данилу Кишу, крстоносцу јововског кова, ретком трагатељу за знамењима душе и живота нашег доба. Његово последње завештање о ћутању над њим на дан погреба дубље од свих речи, и за мене је светиња. Желим само да му кажем:

Са љубављу и поштовањем испуњавамо Твој аманет, сахрањујемо Те молитвом Православне цркве, која Те примила у своја недра кроз Тајну крштења. Сахрањујемо Те у њено вечно памћење. Да бисмо Те сачували не просто "у језику и постојања и умирања", као Ти Хану Кшижевску и друге Твоје трагичне јунаке, него у језику - Речи вечнога живота.

Оно што си слутио, за чим си огњен чезнуо, сад знаш, постао си и остајеш сведок тога:

Мера патње је мера знања. Смрт је најдубља патња, али она је и целосно смирење људског бића, зато дарује и најдубље спознаје, овостраних загонетки и оностраних тајни.

Последња реч записана у предсмртном завештању мера је сваке људске изговорене и записане речи. Зато је и Твој тестамент провера и мера Твога дела и Твоје речи. На основу њега и ми сада знамо.

Јесте ти био језик отаџбина, али овај неућутни на коме Те, ево, испраћамо, као честицу прашине у океан безвремености.

Очевидно, онај "прамен дима", она гробница скројена Твојом вештом руком за Бориса Давидовича, није Ти била по мери. Зато си хтео да Те сахранимо, тј. сачувамо у Речи која није земља и "енциклопедија" мртвих него земља живих, да будеш сачуван у живоносном гробу.

Стога, као ни оно искушење Бориса Давидовича Новског, тако ни ово Твоје последње искушење није само завршна страница аутобиографије коју си писао педесет и четири године земнога живота - крвљу, речју, јадом и надом. Оно је збир Твога живљења, "закључак на којем све почива". Све остало је било, дивно си нам то рекао, само споредан трактат, рачунска радња чија је вредност безначајна у односу на крајњу формулу која свему споредном даје смисао... Вечан Ти спомен, достоблажени и приснопамјатни наш Данило!