РЕШЕЊЕ косовског питања се не назире, а у литератури се често наводи да је драма почела погрешном децентрализацијом по Уставу СФРЈ из 1974. године, који је од Косова начинио државу, по свему, осим по имену. Покрајина је добила Устав, извршну, судску и законодавну власт, представнике у установама федерације. Из назива је избачена реч Метохија, дозвољена је употреба албанске заставе. Одбијен је само захтев албанске политичке и интелектуалне елите да Косово постане седма југословенска република, али је позорница за трагичне догађаје деведесетих постављена. Наступио је период разбијања и цепања целовитости Србије.

Истраживачи који су се бавили косовским питањем углавном би се зауставили на овим чињеницама и окренули догађајима из новије историје. Историчар др Петар Ристановић је, међутим, покушао да попуни празне странице и детаљно расветли увод у крвави сукоб, а то је био период током последње две деценије постојања Југославије. Књига "Косовско питање 1974-1989", коју ће ускоро објавити "Информатика" и "Прометеј", омеђена је "од Устава до Устава", односно од усвајања Устава 1974, када су покрајине у саставу Србије добиле све атрибуте република, па до усвајања амандмана на Устав Србије, у марту 1989, чиме је овакав положај покрајина укинут.

- УСВАЈАЊЕМ Устава СФРЈ и Закона у удруженом раду окончано је деценију дуго преобликовање југословенске федерације - каже Ристановић. - Средином шездесетих Јосип Броз Тито је, ломећи се између два концепта федерације, оличене у Александру Ранковићу и Едварду Кардељу, одабрао пут овог другог. Започет је преображај Југославије чији су део подједнако биле неуспела привредна реформа из 1965, Брионски пленум, реорганизација армије и саме партије, и коначно, уставне промене 1967-

-1971. Главни архитекта новог система, Кардељ, подржан махом од млађих кадрова из партијске елите, осмислио је "федерацију равнотеже" у чијој је изградњи најважније било обрачунати се са државним централизмом.

СРБИЈА је Устав из 1974. дочекала кадровски уназађена после низа смена највиших функционера, са слабим положајем у федерацији. Тешке последице оставили су обрачун са ранковићевцима после Брионског пленума, отпадништво Добрице Ћосића, одласци под притиском Коче Поповића и Мијалка Тодоровића, обрачун са "либерализмом" и "техноменаџерством".

- Од усвајања Устава, па до великих демонстрација Албанаца у више градова САП Косова у пролеће 1981. албанска доминација у покрајини била је потпуна - наводи Ристановић. - Косово је остало званично покрајина у саставу Србије али је истовремено уздигнуто у ранг градивног елемента федерације. Степен аутономије покрајина у саставу Србије и права које су дате народностима су били толики да је ЦК СКЈ после демонстрација закључио да сличан пример не постоји ни у једној другој држави на свету.

РИСТАНОВИЋ наглашава да су одредбе Устава СР Србије у којима су дефинисани односи покрајина са републиком биле непрецизне и недовољно јасне, што је дозвољавало њихово различито тумачење:

- То је омогућило косовским руководиоцима да се понашају као да се налазе на челу федералне јединице већ потпуно независне од Србије. У формалним приликама поштована је чињеница да је Косово и даље само покрајина, али је у пракси све чињено да се искаже што већа самосталност. Приликом проглашавања Устава САП Косова 27. фебруара 1974. нико из републичког руководства није позван на свечаност. Уместо усклађивања политике често се дешавало да фунцкионери из покрајина приликом одлучивања на савезном нивоу гласају против предлога републичких функционера. Још чешће, исказивали су потпуну незаинтересованост за питања која су била важна Србију.

За то време у врху косовског руководства Срби, Црногорци и Турци су били заступљени сразмерно националном кључу. Њихов утицај на доношење кључних одлука није био велики. Тек после демонстрација 1981. Срби са Косова и београдска штампа су почели да говоре о њима као о "климоглавцима" који су уживали у привилегијама високих положаја и током мандата за себе и своје породице обезбедили куће и станове ван Косова.

- НА КОСОВУ је изграђен систем у коме су главну улогу играле међусобно испреплетане породичне династије - каже Ристановић. - Највиши руководиоци су на утицајна места доводили рођаке и повезивали се брачним везама. Колико је таква пракса била распрострањена сведоче случајеви Џавида Ниманија и Фадиља Хоџе, који су направили породичне мреже у власти. На Косову је била популарна изрека: Коме је Бог отац, лако му је да буде светац. (Овде би можда било боље рећи да им је утицај био толико да су их после 1981. називали "социјалистички мандарини").

Косово је у то време притискала велика незапосленост, па су функционери запошљавањем једног или двојице чланова неке породице везивали за себе читаву фамилију, која је понекад имала и неколико десетина чланова.

- МЕЂУ албанским функционерима најутицајнији је био Фадиљ Хоџа - објашњава Ристановић. - Био је омиљен међу Албанцима, једини југословенски политичар чије су слике на митинзима носили заједно са Титовим. Фадиљ се понашао као лидер свих Албанаца у Југославији. Новинари и публицисти из Београда током осамдесетих су га оптуживали за одржавање веза са режимом Енвера Хоџе. Одређене везе су заиста постојале, али се о њиховом карактеру недовољно зна. Извесно је да је осећао снажну оданост албанској националној идеји. Конзул Албаније у Београду, Лик Сеити, после разговора са Хоџом у септембру 1970. пренео је да је код њега приметио снажно осећање "албанизма". Фадиљ му је обећао да ће уколико дође до агресије против Албаније бити лојалан војник Енвера Хоџе и да се нико са Косова неће борити против Албанаца.

Током истраживања Ристановић је дошао до закључка да су Албанци сматрали да опстанак Косова у оквиру Србије представља наставак њихове дискриминације:

- Све док је Косово макар и формално било покрајина у оквиру Србије постојала је могућност да се односи између њих промене и врате на оне из периода пре уставних промена, што би у великој мери умањило утицај покрајинске елите и учинило је зависном од Београда. Одбрана аутономије и припремање проглашења републике је зато било и национални и лични циљ. Иако изјаве које су бивши покрајински руководиоци давали после 1990. треба узимати са великом резервом, симптоматично је сведочење Махмута Бакалија пред Хашким трибуналом, у процесу против Слободана Милошевића. Бакали је тада изјавио да је након доношења Устава из 1974. циљ Албанаца био да Косово постане република, попут Хрватске или Словеније.


АЛБАНИЗАЦИЈА ИЗА ПАРАВАНА

АЛБАНИЗАЦИЈА је рађена из паравана званичне политике, иако је често било јасно да се ради о искључиво националном циљу - објашњава Ристановић. - Обележавање традиционалних празника Срба - прослава Видовдана на Газиместану, вашари о Великој Госпојини у Грачаници и Дечанима, сабор у Девичу - потискивано је под изговором да су то верске свечаности, док су са друге стране албански национални празници подржавани и масовно обележавани.

СУТРА: Агенти из Тиране харају покрајином