DA liberalni Zapad nikad nije bio jači i da je sasvim dobro, može misliti samo neko neupućen i ko tamo nikada nije bio. Problem je kada to misli neko ko je doktor sociologije i ima neke studente


BAŠ kao neobuzdani ekonomski liberalizam (...) i seksualni liberalizam dovodi do fenomena apsolutne nemaštine", napisao je u svom prvom romanu, "Širenje područja borbe", jedan od nesumnjivo najvećih pisaca današnjice, dostojan titule "Selinovog naslednika", Mišel Uelbek, ukazujući na izvesnu nepravednost ovog sistema. "U ekonomskom sistemu u kojem je otpuštanje radnika zabranjeno, svako, više ili manje, može na svoje mesto. U seksualnom sistemu u kojem je zabranjena preljuba, svako, više ili manje uspeva da nađe partnera za krevet. U potpuno liberalnom ekonomskom sistemu, neki gomilaju ogromno bogatstvo, dok se drugi grče u bedi. U savršeno liberalnom seksualnom sistemu, neki imaju uzbudljiv i raznovrstan erotski život, drugi su svedeni na samoću", napisao je Uelbek.

OVAJ tekst smo počeli pričom o liberalizmu i seksu zato što je njegov glavni junak, sociolog i docent na Univerzitetu u Novom Sadu Aleksej Kišjuhas, sudeći po pažnji koju im posvećuje, opterećen ovim dvema stvarima. Još gore, njegova potreba da o njima piše srazmerna je njegovom neznanju o ova dva pojma, a teze koje iznosi više su stvar mašte nego realnosti. Da je malo više čitao Uelbeka, kojeg čak i "Njujork tajms" ne bez razloga naziva "prorokom", a malo manje Fukujamu, ovaj mladić bi možda shvatio ne samo da na Zapadu ne cvetaju ruže, nego da je ovaj deo sveta u ozbiljnoj krizi i opadanju. I to ne samo zbog galopirajuće islamizacije o kojoj Uelbek piše u "Pokoravanju", nego i na ekonomskom i geopolitičkom planu (na čemu najviše ima da zahvali upravo liberalizmu i agresivnoj globalizaciji).

PIŠUĆI za, kako je sam to naveo, "umno siromašne", ovaj autor nam pokazuje dve stvari. Prva je ozbiljna nedoslednost (ili makar teži slučaj konfuzije), a druga da su mu sva saznanja o Zapadu (a moguće je i o seksu) stečena posredno. Pišući tako svojoj "umno siromašnoj" publici, ovaj mag, na primer, navodi da su "do 1918. godine, liberalne demokratije i liberalni pogledi na svet bili sasvim dobro", ali "tada su evropske sile organizovale masovnu klanicu Prvog svetskog rata zbog jedne sasvim druge ideologije - nacionalizma". Šta je od ta dva? Da li Evropom dominiraju liberalne demokratije, ili nacionalističke sile?

Kišjuhas potom nastavlja da na konfuzan i maštovit način slobodno interpretira istoriju liberalizma na Zapadu i u svetu završavajući ocenom da se "krajem 20. veka, ovaj liberalni talas pretvara u cunami koji je srušio Sovjetski Savez", pa su "vrednosti liberalizma i prosvetiteljstva ipak odnele odsudnu pobedu". "Šta god govorkali Erdogani i ostali Orbani, liberalni Zapad je danas u mnogo manjoj krizi nego što je to bio tokom čitavog 20. stoleća. Na Sovjetski Savez se svojevremeno ugledalo bar dve trećine planete. A ko se danas ugleda na Putina, osim Lukašenka, Dodika, i Miše Vacića?", poentira on.

ČINjENICA je da je liberalni Zapad danas u manjoj krizi nego 1918, 1939, ili 1968, ali to ne znači da je dobro. Reći ćemo samo da je i Treći rajh decembra 1941. "bio sasvim dobro", a onda je usledio Staljingrad. Postoje svi pokazatelji da je zapadni liberalizam u ozbiljnoj i teškoj krizi, samo ih treba videti, prepoznati i priznati, što nije uvek i svakome lako. Ovako je i na unutrašnjem i na globalnom planu. A ko se divi Putinu? Pa mnogi, od doskorašnjeg najbližeg saradnika predsednika SAD Stivena Benona do vodećih političara Italije, Nemačke, Francuske... Na ovaj način i ovim argumentima tvrditi da je liberalni Zapad sasvim dobro može samo neko ko se do juče predstavljao kao zagriženi marksista i o tome predavao svojim studentima, a danas je za najgori oblik kapitalizma, neko ko veruje da je za slobodu (liberalizam) neophodno "piti pivo ili rizling iz lobanja svojih klasnih (ideoloških) neprijatelja" (što je naš mag više puta napisao) i, na kraju, neko ko nikada na liberalnom Zapadu nije proveo više od petnaestak dana.

NIJE naš heroj morao da čita Uelbeka da bi neke stvari shvatio i saznao. Mogao je i samo da pogleda kultni francuski film "Mržnja" iz sada već davne 1995. godine kada je liberalni Zapad bio na svom vrhuncu pa bi shvatio dve stvari. Prva je kuda vodi taj sistem i kakvo je stanje u društvu, a druga je priča o čoveku koji pada sa zgrade i sve vreme sebi govori "zasada je sve u redu". Ali nije važan pad, nego prizemljenje.