REVOLUCIONARNA vlast u početku se trudila da ima tolerantan odnos prema veri. Dušan Čkrebić, dugogodišnji državni funkcioner u posleratnom periodu, u razgovoru sa ovim autorom kaže da su komunističke vlasti u početku samo iz političkih razloga imale tolerantan odnos prema veri.

Cilj je bio, kaže, da najpre ojačaju u narodu i da budu politički priznati. Zato se išlo na stvaranje Privremene vlade, u koju su ušli i predstavnici kraljevske vlade - da bi nove (komunističke) vlasti, koje su imale odlučujuću ulogu, dobile legitimitet i bile međunarodno priznate. Takav odnos novih, vlasti prema veri nije izdržao više od godinu dana, i on se menja već od prvih posleratnih izbora, 11. novembra 1945. godine.

Da bi pokazale svoj "tolerantan odnos" prema veri, komunističke vlasti, u početku su omogućavale, pa čak i učestvovale u proslavi verskih praznika. Sasvim izvesno, time su htele da pokažu da su sa narodom, da poštuju njegovu veru, tradiciju i običaje.

NA BADNjI dan, 6. januara 1945. godine, čak je i vođa partizanskog pokreta i generalni sekretar Komunističke partije Jugoslavije Josip Broz Tito svečano dočekao vojsku koja je, po staroj srpskoj tradiciji, nosila badnjak. Vojska je badnjak nosila i u Nišu. Prema direktivi Agitpropa Centralnog komiteta KPJ, usledila je i proslava Svetog Save u oslobođenim krajevima zemlje. Povereništvo ASNOS-a poslalo je uputstvo o proslavi Svetog Save u školama. Školska proslava trebalo je da bude odvojena od verskog obreda. Na takvu preporuku reagovao je Sveti arhijerejski sinod, pa je dva dana uoči proslave odluka izmenjena i Sinod je obavešten da će se u svim školama Sveti Sava proslaviti sa verskim obredom.

Potom je putem medija izvešteno da je školska slava Sveti Sava svečano proslavljena u svim beogradskim osnovnim školama i gimnazijama, kao i na Beogradskom univerzitetu.

U JAVNOSTI posebno veliki publicitet dat je proslavi Svetog Save u Narodnoj skupštini. Proslavi, koju je organizovao ASNOS, prisustvovalo je više od 350 gostiju. Bili su prisutni maršal Josip Broz Tito, članovi NKOJ-a, predsedništvo AVNOJ-a, članovi Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda, članovi Glavnog štaba NOV i POJ za Srbiju, članovi savezničkih vojnih misija Sovjetskog Saveza, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država i članovi vojnih misija Čehoslovačke, Bugarske i Grčke...

Te 1945. godine proslavljen je javno i praznik Vrbica. Povorke dece iz svih škola išle su, noseći zastave DFJ i grančice vrbe, do najbliže crkve. U štampi je obeležena proslava ovog praznika, kao što je potom obeležena i proslava najvećeg hrišćanskog praznika Vaskrsa. Ministarstvo prosvete Srbije 19. maja 1945. poslalo je svim školama odluku i o proslavljanju dana Ćirila i Metodija (24. maja)...

VEĆ od sledeće godine počinje postepeno povlačenje od proslave crkvenih praznika. Januara 1946. Ministarstvo prosvete NR Srbije donelo je propis o načinu proslavljanja Svetog Save u školama na području Srbije. Verski obred bio je odvojen od školske proslave. Prosvetnim i školskim vlastima skretana je pažnja da ne čine nikakve smetnje crkvenim vlastima i sveštenim licima ukoliko budu želeli da u crkvama obeleže praznik Svetog Save. Takođe, napomenuto je da učenike ne bi trebalo sprečavati da prisustvuju obredu, ako to žele.

Tokom 1946. proslava Svetog Save pominje se samo usputno. O Vaskrsu gotovo niko ne piše. Sledećih godina više se ne pominje ni proslava Svetog Save.

U Izveštaju CK KPS za 1947. godinu navedeno je da je broj verskih praznika smanjen na najmanju meru: jedan dan za Božić, jedan dan za Vaskrs, dok na dan Svetog Save škole rade.

PREDSEDNIŠTVO Vlade FNRJ 22. decembra 1948. godine uputilo je poverljivi raspis nižim organima da se Božić više ne praznuje. Od 1949. godine kao školski praznici i neradni dani uvedeni su 1. i 2. maj, 29. i 30. novembar, 1. i 2. januar; osim ovih dana učenici rimokatoličke veroispovesti mogli su da izostanu iz škole 25. decembra i 1. novembra, a učenici pravoslavne vere 7. januara (Božić) i na dan krsne slave. Međutim, lokalni organi vlasti nisu poštovali ove odredbe, pa su učenici osnovih škola u Srbiji morali i na Božić da dolaze u školu. Vremenom, iz godine u godinu, pooštravan je odnos prema verskim praznicima i prema onima koji su ih proslavljali. Već početkom pedesetih godina školske vlasti kažnjavale su decu koja su prisustvovala proslavi Svetog Save. Pojedini mesni narodni odbori ometali su proslavu Svetog Save i u samim crkvama.

Sve ovo govori da je početan "tolerantni odnos" bio namenski da se iskoristi ugled Crkve za sopstveno promovisanje, zarad dobijanja podrške javnosti.

Iako je u početku Crkva pokazivala predusretljivost prema novim vlastima, gajeći nadu da će moći slobodno da obavlja svoju službu i svoju misiju, već u Vaskršnjoj poslanici 1946. godine, vernom pravoslavnom narodu se ukazuje da se ne mogu izneti sve promene koje su "nastupile u ovom novom dobu života svetosavske Crkve", pa se spominju samo dve.

PRVA, da je Crkva odvojena od države (što je potvrđeno prvim posleratnim ustavom). Tim povodom se podseća da su do Drugog svetskog rata Crkva i država bile "u zajednici", a da se to, ukratko, ovako manifestovalo: "u državnim školama predavala se nauka o veri kao obavezan predmet; učenici su obavezno išli na sveta bogosluženja; u školama su praznovani propisani crkveni praznici; učenici su posećivali crkvu i obavezno se pričešćivali; vojska je imala naročite od države postavljene vojne sveštenike; i najzad država je priznavala crkveni brak, a isto tako i crkveni razvod braka."

Potom se ističe: "Danas je to drukčije."

S obzirom na tako veliku promenu u tretmanu Crkve, verujući narod se (na osnovu iskustva iz istorije) uverava da ona "neće propasti".

DRUGA promena na koju se posebno ukazuje, a za koju se kaže da je "možda još mnogo značajnija, možda i kobnija od one prve", jeste: "sloboda propovedanja bezboštva; sloboda propovedanja da nema Boga; sloboda da se dokazuje da vera nije ni potrebna, i da je šta više štetna".

Poslanica je izazvala gnev državnih vlasti, pa su, u mnogim mestima, usledile zabrane njenog čitanja po pravoslavnim hramovima na Vaskrs. Naknadno će se saznati da je "spornu" poslanicu 1946. godine napisao patrijarh Gavrilo, koji je tada još uvek bio izvan zemlje. Zbog toga će mu docnije režim činiti smetnje u dobijanju putnih isprava za povratak u otadžbinu.