POSEBAN vid pritiska na Crkvu bio je napad na njene najviše predstavnike, napad na episkope. Sasvim izvesno, iz dva razloga: da bi se njihov ugled u narodu umanjio i da bi se oni, iz straha za sopstvenu bezbednost, lakše potčinili volji države, koja je htela da u svemu demonstrira svoju nadmoć i ima svoju odlučujuću reč.

Prvi na udaru, zbog svog kritičkog odnosa prema novim komunističkim vlastima u državi, našao se mitropolit skopski Josif, koji je za vreme rata i neko vreme posle rata zamenjivao odsutnog patrijarha Gavrila. Odmah po oslobođenju južnih krajeva zemlje, mitropolit Josif hteo je da se vrati u svoju episkopiju, u Skoplje, međutim, nove državne vlasti to nisu dozvolile. Zato je on krajem marta 1945. otputovao u Vranje, koje je određeno kao privremeno sedište njegove eparhije. Namera mitropolita Josifa bila je da se odatle, iz tog dela Eparhije, pobliže obavesti o prilikama u južnoj Srbiji. Ali ni tu njegova arhijerejska služba nije protekla bez ometanja. Protiv njega, 26. marta uveče, organizovane su ulične demonstracije u Vranju.

POŠTO je mitropolit Josif bio glavni kandidat za patrijarha srpskog, po upokojenju patrijarha Gavrila, državne vlasti, da bi onemogućile njegov izbor, uhapsile su ga za vreme zasedanja Izbornog sabora 1950. godine i odvele u manastir Ljubostinju na prinudni boravak. Kasnije je pušten, pa opet uhapšen. Iz manastira Žiča na Badnji dan, 6. januara 1951. stražarno je sproveden u Ljubostinju, gde više nije bio pod stražom.

Mitropolita zagrebačkog dr Damaskina (Grdaničkog), kada je 14. jula 1947. godine došao u Pakrac, kao administrator Pakračke eparhije, na železničkoj stanici sačekala je i napala veća grupa demonstranata, mladih ljudi. Po izlasku iz vagona, oni su okružili mitropolita i njegovu pratnju, izvikujući parole "Nećemo četnika za mitropolita", "Dole razbijači bratstva i jedinstva", "Živeli narodni popovi", "Nazad sa izdajnicima srpskog naroda iz našeg kraja"... Zatim su počeli da ih gađaju jajima. Kad je prvo jaje pogodilo mitropolita, on je skinuo kapu i rekao: "Hvala"... Kad je demonstrantima nestalo jaja, počeli su da pljuju po njima. Ovom prilikom povređeni su i mitropolit i dvojica njegovih pratilaca. Predstavnici državne vlasti izveštavaju da su "drugovi iz narodne vlasti i narodne milicije" stali u odbranu mitropolita i njegove pratnje i, pošto su ih izvukli iz ruku demonstranata, smestili su ih u čekaonicu železničke stanice. Potom su dovezli kamione kako bi mitropolita i ostale prebacili u Okučane i tako ih zaštitili od demonstranata. Međutim, demonstranti su navalili i kroz vrata čekaonice...

SVETI arhijerejski sinod, dva dana kasnije, povodom ovog događaja, izveštava Predsedništvo Vlade FNRJ da je mitropolit na svoju dužnost u Pakrac išao "u najvećoj tišini, kao i svaki drugi građanin", da su za njegov odlazak znali samo trojica činovnika Crkvenog suda. Napominje se, kako se saznalo, da okupljeni ljudi, koji su sačekali i napali mitropolita nisu iz Pakraca, što dokazuje da je ovaj napad bio "unapred smišljen i organizovan da bi se sprečila delatnost arhijereja Srpske pravoslavne crkve".

Nedugo zatim napadnut je i episkop gornjokarlovački Nikanor (Iličić), dok je 17. oktobra 1947. putovao za manastir Krku, gde je bio zakazan sastanak sa sveštenstvom Dalmacije. Njega i igumana Nikodima (Opačića) u Kistanju napala je masa, oko 500 seljaka, iz obližnjih srpskih sela. Obojica su zaprljani jajima. U begu pred razjarenom masom vladika se sklonio u milicijsku stanicu, a kasnije je njega i njegovu pratnju milicija otpratila do Pađana. Tako se stekao utisak da je milicija zaštitila vladiku, međutim, Sveti arhijerejski sinod kasnije piše Predsedništvu Vlade FNRJ, da je "iz okolnosti pod kojima se ovaj napad odigrao" očigledno da je on "organizovan i smišljeno pripremljen, a izveden pred licima organa državne bezbednosti koji nisu sprečili napad na ličnost jednog visokodostojnika Srpske pravoslavne crkve".

MITROPOLIT dabrobosanski dr Nektarije (Krulj) napadnut je na Preobraženje 1953. godine, u manastiru Ozren, gde se nalazio na odmoru. U kasno letnje popodne, oko 19 sati, u manastir je prispela grupa od 150-200 ljudi, većinom radnika fabrike "Azbest" iz Bosanskog Petrovog Sela. Uzvikujući parole protiv mitropolita, provalili su u manastirski konak, do mitropolitove sobe na prvom spratu. Lupali su na zaključana vrata, tražeći da se otvore, inače će ih razbiti. Mitropolit je otvorio i upitao: - Šta želite, ljudi?

- Tražimo da smesta napustiš manastir Ozren - rekli su.

Zatim su ga počeli gurati, vući i udarati, a jedna žena ga je vukla za bradu. Pošto je bio star čovek, od 75 godina, a usto i teški srčani bolesnik, u tom zlostavljanju stropoštao se na zemlju. Mučitelje je molio da ga ostave na miru ili da ga ubiju, samo da ga dalje ne mrcvare. Nastavili su da ga vuku, udaraju i zlostavljaju. Iscepana mu je mantija, pojas otkinut, a neko od napadača otrgnuo mu je sat sa zlatnim lancem...

Jedan manastirski momak dovezao je manastirska kolica, u koja je izmrcvareni mitropolit smešten, a potom povezen iz manastira. Sve vreme masa ih je pratila, vređajući mitropolita. Prilikom prelaska preko potoka polivali su ga vodom, a putem zasipali prašinom.

NAKON pređena tri kilometra, stigli su do fabrike "Azbest", gde su vladiku skinuli s kolica i preneli u automobil, kojim su ga dva lica odvezla do železničke stanice u Bosanskom Petrovom Selu. S obzirom na to da od udaraca nije mogao da se nasloni na nogu, prenet je u voz za Tuzlu. Sutradan, oko 9 sati, došla je grupa od šest muškaraca i dve žene, koji su mu saopštili da mora istog dana da napusti Tuzlu, u protivnom biće sazvan miting, izbiće demonstracije, pa niko ne može da garantuje do čega to može dovesti. U toj grupi bili su ljudi koji su se nalazili na važnim dužnostima, a među njima je bio i potpredsednik Gradskog veća Sveto Vujaković. Mitropolit je bio prinuđen da napusti Tuzlu i da pođe u Beograd.

Tih dana napadnut je i episkop banjalučki dr Vasilije (Kostić). Uoči Preobraženja, 18. avgusta 1953. godine, čelnici SSRN u Banjaluci održali su na raznim mestima ovog grada konferencije, na kojima su napadali vladiku Vasilija, optužujući ga da ne sarađuje sa narodnim vlastima, da je saradnik okupatora, da je neprijatelj (tadašnje) "današnjice" i neprijatelj naroda.