PATRIJARHA srpskog Gavrila nemačke okupacione vlasti uhapsile su već na početku Drugog svetskog rata (23. aprila 1941) u manastiru Ostrog. Gestapo je sve vreme rata držao patrijarha u zarobljeništvu (prošao je kroz zatvore u Sarajevu i Beogradu i internacije u manastirima Rakovica i Vojlovica), a onda, tokom 1944. godine, njega i episkopa žičkog Nikolaja sprovode u zloglasni logor Dahau. Patrijarh je onda premeštan iz mesta u mesto, da bi u Kicbilu, u Tirolu, tek 8. maja 1945. godine bio oslobođen posle akcije američke 36. divizije. Nakon oslobađanja patrijarh se nije vratio u zemlju.

U Crkvi je s nestrpljenjem priželjkivano da se patrijarh Gavrilo vrati u zemlju, da bi se crkveni život, uprkos svim nedaćama, vratio, koliko je to moguće, u redovan tok. To su priželjkivale i na tome radile i nove državne vlasti, jer su nastojale da uklone mitropolita Josifa, koji je zamenjivao patrijarha u odsustvu, pošto je stalno ukazivao na njihovo (državne vlasti) neprijateljsko držanje prema Crkvi.

NEPOSREDNI povod za uklanjanje mitropolita Josifa bile su njegove reči izgovorene pred kraljevskim namesnikom dr Antom Mandićem, kojeg je posetio krajem leta 1945. godine, kada se razgovaralo o uključivanju crkvenog zemljišta u agrarnu reformu. Mitropolit je tom prilikom oštro zamerio državnim vlastima što oduzimaju crkvenu zemlju i optužio ih za neprijateljsko držanje prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ante Mandić potom je preneo Josipu Brozu to što je govorio mitropolit Josif. Pritom je ovaj kraljevski namesnik predložio da se mitropolit ukloni, tako što će se pozvati patrijarh Gavrilo da se vrati u zemlju. Sa tim se složio i drugi kraljevski namesnik Dušan Sernec.

Mandić je u opširnoj promemoriji priloženoj uz pismo objasnio zašto bi bilo u interesu državnih vlasti da se u zemlju vrati patrijarh Gavrilo. Najpre je istakao da bi to stvorilo povoljan utisak kod Engleza i Amerikanaca, pošto je patrijarh Gavrilo bio odlučan protivnik Nemaca, zbog čega su ga oni i internirali u Dahau. Zatim je napomenuo da patrijarh "nije pristao uz reakcionarne jugoslovenske krugove" u izbeglištvu. Jednostavno, ocenio je da bi patrijarhov povratak naišao na "veliki odjek" i u zemlji i u svetu, a osim toga, to bi bio težak udarac protivničkoj propagandi.

JOSIP Broz Tito je predlog prihvatio, pa je naložio dr Josipu Smodlaki, delegatu u Savetodavnom veću za Italiju (pošto se srpski prvojerarh tada nalazio u Rimu), da uspostavi kontakt sa patrijarhom Gavrilom i da ga pozove da se vrati u zemlju.

Na dolazak patrijarha u zemlju od tada se čekalo više od godinu dana, a u međuvremenu su trajali pregovori oko njegovog povratka. Sve to vreme državna vlast je morala i dalje da se nosi sa "neposlušnim" mitropolitom Josifom, koji se nije preterano suzdržavao u optužbama na njen račun.

Patrijarh se opirao da se vrati u zemlju, pravdajući se lošim zdravstvenim stanjem i da je zbog bolesti potrebno da krene na lečenje u Švajcarsku, pa i ne bi bio u stanju da obavlja dužnost patrijarha. Ipak, u leto 1946. godine odlučuje da se vrati.

Međutim, tada patrijarh nailazi na prepreke za dobijanje putnih isprava za povratak u otadžbinu. Obavešten je da mu je zamereno zbog pisanja vaskršnje poslanice za tu 1946. godinu, koja nije bila po volji jugoslovenskih državnih vlasti. Zato on, 15. oktobra 1946. godine, iz hotela u kojem je bio smešten u Pragu, svojeručno piše pismo Josipu Brozu Titu, obaveštavajući ga o tim smetnjama i izjavljujući da se ni u poslanici, ni u ma kakvom drugom aktu nikada nije izjasnio protiv političkog sistema zavedenog u Jugoslaviji. Zatražio je da Tito naredi jugoslovenskoj ambasadi u Čehoslovačkoj da mu "putnim ispravama omogući povratak u Beograd".

U ZEMLjU se vratio 14. novembra 1946. godine, Ministarstvo spoljnih poslova FNRJ izaslalo je jednog svog višeg činovnika u Patrijaršiju da izvesti mitropolita Josifa da je patrijarh Gavrilo na putu za Beograd. I stavilo na raspolaganje automobil kojim se dovezao do Patrijaršije.

Patrijarh i sam prihvata realnost u kojoj se Crkva našla, ali traži načina kako, zarad interesa naroda, da dođe do neke vrste "sporazuma" sa državnim vlastima, pa svojim sveštenicima poručuje: "Starajte se za dobro našeg naroda i svoje braće u Hristu. Moramo gledati da dođe do nekog sporazuma s onima koji su u vlasti, jer je dužnost i ovih koji upravljaju politikom da dođe do sporazuma i saradnje. I ja mislim da se možemo sresti na ovom putu, jer svi bi trebalo da težimo za dobro našeg naroda i naše otadžbine."

Ubrzo po dolasku u otadžbinu patrijarh Gavrilo je sazvao sveti arhijerejski sabor u vanredno zasedanje, u toku kojeg se upoznao sa preteškim prilikama u zemlji i u Crkvi.

IAKO je patrijarh Gavrilo nastojao da održava dobre odnose sa svetovnim vlastima, predstavnicima države nije se svidelo kako je on po povratku u zemlju započeo rad u rukovođenju Crkvom. Vlasti su očekivale da imaju potpuni uvid u sve što se radi. Htele su da se pitaju i prilikom izbora episkopa. Profesor crkvenog prava na beogradskom Pravnom fakultetu, sveštenik Dimšo Perić obelodanio je ekcese posle prvog posleratnog zasedanja Svetog arhijerejskog sabora.

Josip Broz je poslao sekretara svog kabineta general-lajtnanta Ljubodraga Đurića kod patrijarha Gavrila da protestvuje protiv takvog načina rada Srpske pravoslavne crkve i da zahteva da se povuče odluka o izboru za mitropolita zagrebačkog dr Damaskina (Grdaničkog). Patrijarh ga je isterao napolje, što je Broza ozlojedilo, pa je u Patrijaršiju poslao ministra unutrašnjih poslova FNRJ Aleksandra Rankovića. Ovaj, kao ministar policije, nastupi grubo, udari šakom o sto, a patrijarh onda i njega istera iz Patrijaršijskog dvora.

ODLUKA nije promenjena. Posle toga vršeni su veliki pritisci na samog mitropolita Damaskina da ne ide u Zagreb. Nije odustao. Ostao je na toj dužnosti sve do upokojenja 1969. godine. S takvom čvrstinom i odlučnošću srpski prvojerarh "poručio" je da se sa Srpskom crkvom ne može na taj način razgovarati. Ali i državne vlasti bile su uporne u svojim nastojanjima.

Patrijarh Gavrilo iznenada je umro 7. maja 1950. godine u Beogradu, no ostala je sumnja da je možda otrovan, pošto su se pojavile takve indicije. Verska komisija izveštavana je o raspoloženju u Patrijaršiji i među sveštenstvom po upokojenju patrijarha Gavrila. Iz jednog doušničkog izveštaja, od 11. maja 1950, saznaje se da je već tada bilo sumnji u smrt patrijarha Gavrila.

SUTRA: Pokušaji osnivanja jugoslovenske pravoslavne crkve