KOMUNISTIČKE vlasti nastojale su da u svoj "front" uvuku i što više sveštenstva. Zato su one, ubrzo po završetku rata, pored ostalog, potegle i za zakazivanjem i održavanjem svešteničkih skupova. Tim povodom, krajem 1946. godine, episkop braničevski Venijamin podneo je Svetom arhijerejskom sinodu izveštaj o svešteničkim konferencijama koje se sazivaju na zahtev svetovnih organa vlasti i održavaju u njihovom prisustvu. Sinod je tada odlučio da se ovo pitanje od "opšteg značaja" drži u evidenciji.

Takvi slučajevi bili su povod da Predsedništvo Svetog arhijerejskog sinoda uputi raspis o zabrani držanja svešteničkih konferencija koje se sazivaju po sugestijama političkih organizacija, a bez znanja i dozvole nadležnog arhijereja.

Crkva je nastojala i uspe(va)la da sačuva red i poredak. Ali, ponegde, gde red i poredak nije narušavan, morala je (ili je našla za shodno) da popusti. Neki njeni predstavnici pristupili su partizanskom pokretu u ratu, odnosno državnim i društveno-političkim strukturama pod vođstvom Komunističke partije u miru. Takav slučaj je sa popom Vladom Zečevićem, koji je član KPJ postao 21. marta 1942. godine, i to na lični predlog Josipa Broza Tita.

VLADA Zečević je na Prvom zasedanju Avnoja 1942. godine u Bihaću izabran u Izvršni odbor (zadužen za verska pitanja). A na Drugom zasedanju Avnoja izabran je za poverenika unutrašnjih poslova NKOJ-a (Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije). U novoj Jugoslaviji obavljao je niz visokih državničkih dužnosti: do početka 1946. godine bio je ministar unutrašnjih poslova, zatim ministar građevine, pa ministar saobraćaja u Vladi FNRJ, član Vlade NR Srbije, član SIV-a, predsednik Saveznog veća Savezne narodne skupštine... Sveštenik Milan Smiljanić bio je predsednik Verske komisije NR Srbije, ministar za poljoprivredu, potpredsednik Prezidijuma NR Srbije, predsednik Saveza udruženja pravoslavnog sveštenstva Jugoslavije...

Pojedini sveštenici ušli su u Narodni front, u kojem su glavnu reč imali ljudi odani Komunističkoj partiji. Oni su to svoje priključenje hteli da "overe" i u zvaničnom prijemu kod patrijarha srpskog Gavrila, 17. marta 1947. godine. Glasnik SPC o tome izveštava pomalo ciničnim tonom, pa kaže da su sveštenici - članovi Narodnog fronta Srbije učinili "podvorenje" Njegovoj svetosti patrijarhu srpskom gospodinu Gavrilu. A da je sveštenike "predveo" Njegovoj svetosti sveštenik Milan Smiljanić, potpredsednik Prezidijuma NR Srbije. Uz patrijarha Gavrila, u razgovoru su učestvovali i mitropolit skopski Josif i episkop niški Jovan, članovi Svetog arhijerejskog sinoda.

U IZVEŠTAJU sa ovog prijema se navodi da je razgovor tekao "u vrlo prijatnom raspoloženju", a da su tom prilikom patrijarh i arhijereji preporučili sveštenicima - članovima Narodnog fronta Srbije da su "oni kao sveštenici pozvati da savesno i marljivo delaju na prvom mestu u svetosavskoj Srpskoj crkvi i da revnosno vrše svoje svešteno-pastirske dužnosti". A "ukoliko im njihove crkvene dužnosti dozvoljavaju, neka rade i na drugim korisnim poslovima po narod i otadžbinu, koji su u skladu s njihovim svešteničkim činom i pozivom".

Na kraju izveštaja se kaže: "Prijatno iznenađeni ovako ljubaznim i očinskim prijemom poglavara svoje Crkve i ostale g. g. arhijereja, članova Svetog sinoda, primivši očinske savete i obećavši da će po njima postupiti i da neće nikada i ni u kojoj prilici prenebreći svoje pastirske dužnosti, napustili su Patrijaršiju."

Jugoslovenske komunističke vlasti zamerile su što su na prvom posleratnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora birani i postavljani episkopi bez njihove saglasnosti. A vlasti jugoslovenske federalne jedinice Bosne i Hercegovine otišle su još dalje, pa u početku nisu htele ni da priznaju za episkope one koji su postavljeni na te dužnosti bez njihove saglasnosti.

NA KRAJU Drugog svetskog rata Bosna i Hercegovina imala je samo jednog pravoslavnog episkopa - zvorničko-tuzlanskog Nektarija (Krulja). Ceo rat proveo je u Beogradu, kao član Svetog arhijerejskog sinoda. Nove državne vlasti optuživale su episkopa Nektarija da je sa mitropolitom skopskim Josifom (koji je zamenjivao patrijarha Gavrila) radio na približavanju Crkve okupatorima i domaćim kvislinzima. Optuživan je da je za vreme rata sarađivao sa vladom Milana Nedića (koja je delovala pod nadzorom okupacionih vlasti), da je prisustvovao njenim svečanostima i proslavama, i da je sarađivao sa četničkim pokretom Draže Mihailovića. Zamereno mu je i što je stavio potpis na tekst Apel srpskom narodu iz avgusta 1941. godine.

KADA su na prvom posleratnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC, 1947. godine, usled posledica ratnog stradanja, izabrana dva nova episkopa za područje Bosne i Hercegovine - za banjalučkog episkopa Vasilije (Kostić) i za vikarnog (hvostanskog) episkopa Varnava (Nastić), koji je imao da pomaže episkopu Nektariju u administriranju Dabrobosanskom mitropolijom i Zahumsko-hercegovačkom episkopijom - Vlada Bosne i Hercegovine nije se složila sa tim izborom.

Ministarstvo unutrašnjih poslova BiH dostavilo je Saveznom ministarstvu unutrašnjih poslova telegram u kojem se iznosi neslaganje sa ustoličenjem episkopa Varnave u Sarajevu. MUP BiH obavestilo je 4. jula 1947. i Sveti arhijerejski sinod da se hirotonija episkopa Varnave, zakazana za 6. jul u Sarajevu, ne može obaviti. Sutradan, 5. jula, u Sinod stiže depeša Vlade BiH da se njeno predsedništvo ne slaže sa imenovanjem i ustoličenjem episkopa Vasilija u Banjaluci i Varnave u Sarajevu, "radi toga što su se pomenuta lica svojim dosadašnjim radom isticala kao razbijači bratstva i jedinstva naših naroda".

VLADA BiH izražava žaljenje što sa njom nije kontaktirano i što nije obaveštena prilikom izbora pomenutih episkopa. Patrijarh Gavrilo na odluku vlasti u Sarajevu reagovao je upućivanjem žalbe Saveznoj vladi, 14. jula. Ne čekajući odgovor na žalbu, uputio je vladiku Vasilija u Tuzlu, da sa episkopom Nektarijem nastavi put u Banjaluku, da bi se 20. jula obavilo njegovo ustoličenje.

Dan uoči ustoličenja Udba je saopštila članovima Crkvenog suda da nije dozvoljena nikakva spoljna manifestacija, grupno kretanje, nikakvi poklici, nošenje zastava i da se sve mora obaviti u crkvenoj zgradi. Policija je okružila episkopski dvor, a mnogim vernicima koji su krenuli na ovu svečanost bio je zabranjen ulazak u Banjaluku. Ipak, prema proceni prisutnih, ustoličenju je prisustvovalo oko 1.500 vernika.


(SUTRA: Partija postavlja patrijarha)