TO što se drže ove novine u ruci, znak je da je distribucija štampe izvršila određeni napor da se probije kroz ono što je ostalo posle neodređenog napora čistača puteva. Ili: to što se gleda ovaj tekst na internetu, to je znak da su kablovi ili bazne stanice na volšeban način izdržale pretpostavku graditelja lokalne mreže da je "Zima dolazi" tamo neka bezvezna rečenica iz televizijske serije, a koja se ne odnosi na ovo područje. Ili: to što se radi bilo šta od ovo dvoje znak je da se - apsolutno kako god se bilo u mogućnosti - osvanulo posle poglavlja otvaranja, prebrojavanja, povojskavanja, izjava i intervjua davanja i ostalih vanrednih vikend podgrejavanja. Nedelja je, belo je i mirno je, hvala bogu na ovom snegu. Zimoljubivo i vizuelno gledano, dakle, nije sve ni tako crno.

A SNEG je dobar za razmišljanje. O raznim temama. Pa na primer da mladi sa Balkana ne odlaze zato što nemaju uopšte ili nemaju dovoljno vojske. Ne smeta im, dakle, ruka bez puške, nego novčanik bez novca. Posledično, ako dođe do nekog rata, moglo bi se desiti da se samo prva regrutacija obavi sa omladinom koja još nije pobegla u Austriju ili Nemačku. Logika, jelte, potom kaže da će se drugi vojni poziv morati obavljati putem uvoza vojske iz gorepomenutih zemalja. A to se već dvaput probalo i nije bilo nešto čemu bi se čak i ljudi radosni zbog ratovanja mogli radovati. Koliko god entuzijastični bili.

ONDA još, gledajući u belo okolo, na pamet može pasti i da je mnogo više belo i u Rakiti, malom selu na Staroj planini. Sem od snega, pobeleše meštani od borbe da im mini-hidrocentrala ne uskrati reku. Reke na Staroj planini - i ova i druge - tek da se zna pre no što ih investitorski jeftina elektrifikacija ne potrpa u crne plastične cevi, zovu se: Visočica, Temštica, Trgoviški i Beli Timok, Stanjanska, Rakitska i Rosomačka reka. Kad se taj proces trpanja reka u cevi završi, onda valja potražiti investitore koji će pohraniti jezera u burad. Da bi unuci znali, ako ih uopšte bude bilo, gde su se dele i reke i jezera. Ako i njih uopšte bude bilo.

POTOM. Dok se posmatra rezultat činodejstvovanja pahulja, nije zgoreg razmišljati i o tome da sem ove meteorološke atmosfere koja ode u minus, postoji i neka druga atmosfera koja je u debelom, usijanom plusu. Shodno toj novonastaloj društvenoj meteorologiji, svađa je zamenila argumente, agitacija informisanje, neprijatelji su tamo gde treba da budu protivnici, mreže gore, kuće gore, sve se nekako uspalilo. Pa se uz pomoć lokalnih lumena nadtrampljuje Tramp, nadmakronjuju i nadmerkeluju Makron i Merkelova, natputinuje Putin. Što obično, logika kaže, dovede do toga da se, posledično, nadsirijuje Sirija i nadavganistanjuje Avganistan. Dobro, dakle, dođe ovaj sneg. To je jedno mudro sredstvo za rashlađivanje ovolike zagrejane pameti.

I UOPŠTE. Dok se upijaju svi zvukovi u debele nanose ovog agregatnog stanja vode, valja u toj tišini puno misliti. Da je bolje manje gledati u istraživanja, a više u predviđanja. Da je preozbiljno shvatanje kritike najjači temelj za neozbiljno praktikovanje politike. Da je čuti ono što ti ne godi ponekad mnogo važnije od naručivanja hvalospeva. Da je zbir neprijatelja i prijatelja uvek isti, što više proizvedeš jednih, to manje imaš onih drugih. Da je atomska bomba jedino oružje kojim se može koliko-toliko zveckati a da ne opali, a ostala nikako nisu. Da je Nemačkoj godišnje potrebno 400.000 radnika i da će oni ili doći preko ili sa Balkana. Da Srbija (i sa i bez Kosova), BiH, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Ukrajina i Moldavija sporije napreduju od ostalih evropskih zemalja. Da će do evropskih izbora u maju biti samo napetije, a za posle se tek ne zna. Da to što je i Milo Đukanović počeo da sumnja u evropske integracije nešto znači. Da je Balkan omiljena igračka mlatilaca tuđim zemljama po gloginjama. Te da će sneg da prođe. A kad prođe, što smo smislili, smislili smo. Do sledećeg snega, minimum, nema nazad.

Zavejalo. Ako je.

Fala snegu.