JUGOSLOVENSKI aerotransport je u drugoj polovini osamdesetih godina bio na vrhuncu uspeha. Po veličini 10. avio-kompanija u Evropi i 31. u svetu. Sa više od 10.000 zaposlenih, flotom od 36 aviona i kompletnom infrastrukturom, "Jat" je održavao 328 avio-linija, od čega 256 međunarodnih, i povezivao Jugoslaviju sa 61 svetskom metropolom, na svim kontinentima - izuzev Južne Amerike.

Jedna od konstantnih vrednosti kompanije bili su njeni kadrovi, koji su najzaslužniji za ovakav uspeh, pre svega piloti, koji su po svemu bili u samom svetskom vrhu. Po pravilu, najiskusniji i najbolji među njima, uz ispunjavanje određenih uslova, leteli su na najvećim avionima, koji su, takođe po pravilu, leteli na najdužim, interkontinentalnim linijama. Na čelu svih tih posada bili su najbolji od najboljih. Jedan od šefova pilota na DC-10 bio je kapetan instruktor Kosta Bojović. Put do ove pozicije je bio dug i naporan, ali uvek uspešan i uvek je vodio samo napred.

KOSTA Bojović je rođen 5. juna 1935. u Sedobru, u okolini Prijepolja. Pilotsku podoficirsku školu završio je u Mostaru i Puli, od 1952. do 1954, nakon čega je stupio u službu u Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo, gde je leteo i bio instruktor na tada najnovijim i najboljim avionima lovcima koje je imao JRV. Za relativno kratko vreme postigao je sve što je bilo moguće u vojnoj pilotskoj karijeri.

Nakon nešto više od deset godina u vojnom vazduhoplovstvu, u potrazi za novim izazovima, odlučio je da se demobiliše i da karijeru nastavi u civilnom sektoru. Put do saobraćajne avijacije je često vodio preko Privredne avijacije "Jata", što je bio i njegov izbor. Međutim, umesto očekivanog mesta u Privrednoj avijaciji "Jata", našao se na ulici.

SLUČAJNI susret sa kolegom, takođe bivšim pilotom iz JRV, odveo ga je do "Utve" u Pančevu, gde je proveo godinu i po kao probni pilot. Pre toga je u Saveznom vazduhoplovnom centru u Vršcu dobio civilnu dozvolu, odnosno zvanje profesionalnog pilota. I, onda je izašao konkurs u "Jatu".

Nabavkom "karavele", početkom 1963. i početkom školovanja za ovaj tip aviona, ukazala se potreba za prijemom novih letača, i te godine je u "Jat" došla veća grupa pilota iz JNA i aeroklubova. Među njima je bio i Kosta Bojović.

Nakon obuke u Školskom centru "Jata", na starom aerodromu na Bežaniji, već 1964. je počeo da leti kao kopilot na DC-3, da bi vrlo brzo postao kapetan i instruktor na ovom tipu aviona, a od 1965. počeo je da leti i kao kopilot na "konverima" CV-340 i CV-440.

POČETKOM sedamdesetih godina "Jat" u flotu uvodi čak tri nova, savremena tipa aviona: DC-9, B-707 i B-727. Za kratko vreme povećao je kapacitete za nekoliko puta, osvojio nova tržišta, uveo interkontinentalni saobraćaj, a piloti su dobili priliku da lete na najsavremenijim avionima, koji su tih godina bila u floti najvećih i najboljih svetskih avio-kompanija.

NAJDUŽI LET U ISTORIJI RAZBUKTAVANjEM rata u Jugoslaviji, što je za posledicu imalo drastično smanjenje vazdušnog saobraćaja, naročito interkontinentalnog, "Jat" je odučio da pre isteka najma vrati sva tri iznajmljena aviona DC-10. Prelet jednog od ovih aviona, za Mohave, u Kaliforniji, 27. novembra 1991. obavio je kapetan Bojović. Bio je to, ujedno, najduži let koji je u kontinuitetu obavila neka "Jatova" posada: trajao je 13 sati i 20 minuta. Poslednji "Jatov" DC-10 je kasnije, nakon ukidanja sankcija, kratko leteo za Peking, a poslednji avion ovog tipa prodat je u junu 2005. Kapetan Bojović je već odavno bio u zasluženoj penziji u kojoj i dalje uživa.

Nakon dolaska prvih "devetki", Kosta je godinu i po leteo na ovom avionu. U međuvremenu, u "Panamovom "centru u San Francisku završava obuku za B-707, na kome je bio do 1978. Te godine "Jat" dobija prvi širokotrupni avion, DC-10 i posle zemaljske obuke u Školskom centru "Jata" i obuke na simulatoru kod VARIG-a, u Rio de Žaneiru, prešao je na ovaj tip aviona, na kom je leteo do 1995. - kada je otišao u penziju.

U međuvremenu je bio šef pilota na svim tipovima aviona na kojim je leteo (osim DC-9), a jedno vreme i šef svih "Jatovih" pilota.

PRVI "Jatovi" letovi B-707 bili su čarteri za Australiju, a među putnicima su dominirale devojke i mlade žene - udavače, koje su odlazile na taj daleki kontinent da tamo nađu bračne drugove. U početku su letele dve posade, prva Beograd - Karači - Singapur, a druga Singapur - Melburn - Singapur, i na kraju ponovo prva posada: Singapur - Karači - Beograd. Obe etape su bile dugačke i veoma naporne. Period privikavanja na dugolinijski saobraćaj i promene časovnih zona je dugo trajao, ali se s vremenom sve promenilo i na ovoj relaciji je bilo mnogo lakše leteti. Sa dva leta nedeljno posade su se smenjivale u Karačiju, Singapuru i Sidneju.

Prvi B-707, koji nosio oznaku YU-AGA, nije imao takozvane fenske motore, pa zbog povećane potrošnje goriva nije mogao da leteti direktno iz Jugoslavije za Ameriku i obratno, već je zbog dopune gorivom morao da sleti na aerodrom "Šanon" u Irskoj, za letove na zapad, a za letove na istok u Bangor, u američkoj državi Mejn. Nabavkom novih "boinga", sa fenskim motorima, ovo međusletanje više nije bilo neophodno.

Dok je Kina još bila potpuno izolovana, "Jat" je dobio dozvolu i izvršio desetak čarter-letova za Peking. Na drugoj etapi prvog leta Karači - Peking kapetan je bio Kosta Bojović.

NAKON što je u "Jatu" formiran Er Lift, služba koja se bavila turizmom, od kraja 1974. do početka 1976. organizovano je pet putovanja oko sveta, avionom B-707. Na prvom od ovih putovanja treći kapetan je bio Bojović. Pored ostalog, bio je kapetan na prvom redovnom letu za Njujork 1976.

Francuska firma UTA, čiji je simulator za obuku na avionima DC-10 koristio i "Jat", imala je posebnu kompaniju Air Afrik. Kad se povećavao obim saobraćaja između afričkih država, Air Afrik je odlučio da se posade presele u Abidžan u Obali Slonovače. Francuski piloti su to odbili i stupili su u generalni štrajk, a kasnije kolektivno dali otkaz. Preko brokerske kompanije je objavljen oglas za deset posada na DC-10, na duži period, na koji se javio i "Jat".

SKLOPLjEN je ugovor i "Jatova" ekspedicija, u čijem sastavu je bio kapetan instruktor Kosta Bojović, otišla je u Afriku. U to vreme letovi po Crnom kontinentu bili su ponekad prava avantura. Više aerodroma je imalo kratke i uzane piste, bez druge, rulne staze, pa se avion mogao okretati samo na proširenom kraju piste - prema svetlosnim orijentirima.

Drugi put su "Jatovi" piloti sa DC-10 bili angažovani na sličan način 1991, kada je zbog krize došlo do značajnog smanjenja ukupnog saobraćaja, pored ostalog i dugolinijskog, što je dovelo do smanjenja angažovanja pilota sa "desetke". Kratkoročan spas je došao iz Brazila, čija je kompanija VASP u to doba uvodila dugolinijski saobraćaj i tražila osam kompletnih posada (kapetana instruktora, kopilota, pilota i flajtera instruktora) za avion DC-10. "Jat" je dobio posao i grupu za obuku pilota u Južnoj Americi ponovo je poveo Kosta Bojović.