NE treba gajiti iluziju da nam naši "zapadni partneri" žele dobro. U najbolju ruku treba da budemo svesni toga da samo gledaju da ostvare svoj interes, a u najgorem slučaju taj interes je da Srbija mora umreti


JA sam Srbin, ja moram da umrem - poslednje su reči, prema svedočenjima, Žarka Andrejevića, prizrenskog Srbina kojeg su pre 20 godina, 13. juna 1999. godine, zajedno sa Slavkom Veselinovićem, ubili vojnici Bundesvera poslati na Kosovo da, u okviru Kfora, obezbede mir i bezbednost za sve građane Kosova i Metohije. Teško da je Andrejević u poslednjim trenucima svog života uopšte mogao da razmišlja i da pravi istorijske paralele, ali upravo je to učinio. Serbien mu sterbien, odnosno "Srbija mora umreti", bila je parola pod kojom su 1914. Austrougarska i Nemačka krenule u pohod na našu zemlju. Nije ovaj novomučenik mogao znati ni da je istovetnu istorijsku paralelu svega nekoliko meseci pre njega, 29. marta 1999. godine, napravio i nemački "Špigl", pišući upravo pod naslovom "Srbija mora umreti" koliko je mala razlika između reči poslednjeg nemačkog cara Vilhelma II i poslednjeg šefa diplomatije u vladi Helmuta Kola, Klausa Kinkela, koji je još maja 1992. godine rekao da se Srbija mora baciti na kolena. Kinkel je pripremio teren da bi njegov naslednik, Joška Fišer, mogao da povede svoju zemlju u prvi agresivni rat posle 1945.

DO zaključka da mora umreti jer je Srbin, Andrejević je došao iskustveno. To mu je već praktično bilo upisano u gene, jer život Srbima u nekadašnjoj prestonici cara Dušana već vekovima nije lak. "Špigl" je do svog zaključka da je moderna nemačka politika istovetna onoj iz 1914. došao sasvim drugim putem - suvom analizom. Ispravnost oba zaključka dokazali su upravo Andrejević, svojom smrću, i Nemačka, onim što je usledilo. Pokušao je Andrejević da izbegne svoju "srpsku sudbinu". On i Veselinović pokušali su da pobegnu žutom "ladom" od razularene mase kosovskih Albanaca spremnih da ih rastrgnu, kao što su tih dana rastrgli brojne Srbe koji nisu uspeli da na vreme pobegnu sa Kosova ili koji su verovali da će Kfor ispunjavati svoju misiju pružanja bezbednosti i mira svima u južnoj srpskoj pokrajini. Istovetna sudbina zadesila je i mnoge Srbe koji su poverovali obećanju drugog nemačkog štićenika, mlade hrvatske demokracije, pa su mirno u svom domu čekali da "Oluja" prođe. Bežeći od Albanaca, Andrejević i Veselinović naleteli su na "zaštitnike". Umesto spasenja, tu ih je dočekala kiša od 220 metaka ispaljenih na njihovo vozilo. Prvih 220 metaka koje su nemački vojnici ispalili od 9. maja 1945. Zaista, morali su umreti.

PRVOG ratnog zločinca od Drugog svetskog rata, potporučnika Davida Ferka, nešto starija nemačka demokracija izvela je pred sud. Suđeno mu je u rodnom Koblencu, ali nije osuđen, jer su časne sudije u najboljoj tradiciji Rolanda Frajzlera, Hitlerovog sudije kojeg je vešala spasla saveznička bomba što ga ubi 3. februara 1945, presudile da su vojnici pod Frekovom komandom "pucali u samoodbrani". Sa 220 metaka su se branili od dvojice Srba koji su vozeći unazad pokušavali da pobegnu? Vrlo fleksibilan odnos prema "samoodbrani" i ratnom zločinu. Ova "samoodbrana" nije, međutim, samo instinktivni čin samoodržanja. Radi se o herojskom aktu. Tako je, makar, procenio tadašnji nemački ministar agresije, pardon, odbrane Rudolf Šarping, koji Ferka odlikova Zlatnim krstom časti, najvišim odlikovanjem Bundesvera, za "uzorno ispunjenje vojničke dužnosti" ("Špigl", "Borba je poslednje rešenje", 7. februar 2000). Ako se čist ratni zločin nekakvom sudskom akrobacijom i može podvesti pod samoodbranu, da li je neophodno i odlikovanje? Kakva se poruka time šalje? Da je ubistvo dvojice srpskih civila, sve i da su oni predstavljali nekakvu pretnju, častan i uzoran čin dostojan najdubljeg poštovanja?

OD tada, pa do dana današnjeg, pripadnici Kfora (uz časne izuzetke u liku ponekog Italijana ili Francuza) nisu se baš pokazali kao vrli zaštitnici srpskih civila. Od brojnih otmica i ubistava Srba iz juna i jula 1999, među kojima je i ono novomučenika Haritona otetog naočigled nemačkih pripadnika Kfora u Prizrenu svega dva dana nakon ubistva Andrejevića i Veselinovića, preko pogroma iz marta 2004, pa sve do najnovijih upada albanskih oružanih formacija na sever Kosmeta, kršenja reči date u sedištu NATO u Briselu 19. aprila 2013. i opravdavanja albanske brutalnosti spram Srba.