SVOJE bogato književno stvaralaštvo Danilo Kiš započeo je već u srednjoškolskim danima; pisao je mladalačke stihove, među kojima se po snažnim emocijama izdvaja pesma "Oproštaj s majkom" (1953), objavljena u crnogorskom glasilu Omladinski pokret. Roman Mansarda, započet 1959, završio je 1960, kada je priveo kraju i pisanje drugog romana, Psalam 44; obe knjige prvi put su objavljene kod beogradskog "Kosmosa", 1962. godine. Prvo značajnije prozno delo, Bašta, pepeo, napisao je u Strazburu, a objavio ga 1965. u "Prosveti" (Beograd). Knjigu priča Rani jadi - koju neki kritičari, npr. Miloš Milošević, smatraju novelističkim romanom - objavio je takođe u Beogradu 1970. godine. Ovom knjigom Kiš je započeo krug porodičnih romana, koji se, kako je sam govorio, pretvorio kasnije u Porodični cirkus. Roman Peščanik, za koji mu je dodeljena Ninova nagrada, objavljen je 1972, kada je publikovana i njegova zbirka eseja Poetika.

Kišov venac novela Grobnica za Borisa Davidoviča, koji se ponegde naziva i romanom, pošto se izvesni likovi javljaju u više navrata, izazvao je veliku aferu i neprijatne polemike u tadašnjoj književnoj javnosti, najčešće bez književnih i poetičkih argumenata, zbog navodnog plagijata. S podnaslovom "Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti", knjiga je objavljena 1976. u Beogradu i Zagrebu. Kao odgovor na neosnovane napade književnih kritičara, nakon razmene više polemičkih odgovora, Kiš je 1978. objavio svoju najobimniju esejističko-polemičku knjigu, Čas anatomije, u kojoj je nadahnuto izneo svoju "odbranu".

Žestoko je odgovorio, bespoštedno kritikujući svoje protivnike i organizovanu kampanju protiv njega i slobode literarnog stvaralaštva. Palavestra piše (u drugom tomu Istorije srpske književne kritike), da je Čas anatomije jedno od najznačajnijih, a svakako najborbenije polemičko delo novije srpske književnosti. Kiš je u njemu bio okretniji, duhovitiji, žustriji i efektniji od onih koji su ga napadali, a osim uže književnih pitanja i tekstoloških analiza, dodirnuo je i druge "jarko obojene teme modernog vremena", posebno moć ideologije i položaj kritike.

Kiša je zabrinulo čitanje njegovih priča u ideološkom ključu i premeštanje polemike s književnoteorijskog na politički plan. Zebnja je uvećana brutalnim izjavama nekolicine visokih partijskih zvaničnika. Jedan od njih, Dragoslav Marković, bio je uneo u svoje memoarske zapise, objavljene pod naslovom Život i politika, i ovaj komentar: "Pročitao sam knjigu D. Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča, koju je kritika mnogo hvalila i pozitivno ocenjivala. Ne dopada mi se, ni kao literatura (iako u tom pogledu nije bez vrednosti), a ni po opredeljenjima koja zastupa. Njen antistaljinizam je ravan antisocijalizmu. Osim toga, ona je opterećena i veoma prisutnim cionizmom (čini mi se)."

Po svojoj žestini, u tim polemičkim vremenima posebno je zapamćen napad književnika Dragana M. Jeremića, u raspravi Narcis bez lica, 1981. godine - nakon čega će se Kiš, umesto uzvraćanja na polemiku, trajno preseliti u Francusku.

Većina istraživača saglasna je u stavu da je Kiš bukvalno oteran iz naše sredine, iako neki njegovi prijatelji veruju da bi on, i bez ove afere, verovatno sam otišao. Reč je o nekoj vrsti "kulturnog" a ne fizičkog egzila; taj izgon, obavljen na način sličan onom koji je autobiografski opisao Kortasar, bio je bolniji nego onaj fizički.

Svoju avanturu odlaska Danilo Kiš je objasnio 4. decembra 1988. godine u NIN-u:

"Iskreno govoreći, ja ne vidim u čemu i kako bi društvo moglo i trebalo da pomaže našem umetniku u svetu ili njegovom takozvanom prodoru u svet. Odlazak u svet, kao odlazak na more, jeste individualna avantura. Naravno, osnovni uslov za takvu individualnu avanturu jeste sloboda kretanja, sloboda odlaska i eventualnog povratka, privilegija koju nisu uživali mnogi naši talenti, slikari i pisci, koji su još negde pedesetih-šezdesetih godina od te nazovimo je pesničke avanture napravili surovo i tragično izgnanstvo.

Ja o svom odlasku, sada i ovde, nemam nameru da govorim, niti o ceni tog mog odlaska. Činjenica je, međutim, da se ja kao pisac, ili kao intelektualac ako hoćete, nisam našao u tom belom svetu intelektualno sasvim bez kompasa i nisam na taj beli svet gledao ni kao na čudo neviđeno, niti intelektualno inferiorno, a jedino što sam imao da donesem u taj svet bila je moja sopstvena poetika, moja sopstvena ideja o zajedničkoj kulturnoj baštini Evrope u vreme kada su oni ovde na Zapadu još naveliko krčmili staljinizam i maoizam.

Šta, dakle, društvo da učini za mladog pisca? Da mu, pre svega, u domovini stvori mogućnost takvog obrazovanja i samoobrazovanja koje ga neće učiniti invalidom i sektašem, koje mu neće zatvoriti ili ograničiti njegov individualni razvoj, koje neće od njega napraviti čoveka jedne dimenzije."

DOBRICA ĆOSIĆ POVODOM KIŠOVE SMRTI PISAC sjajnog intelekta, visoke književne kulture, izvanrednog stila, zaslužio ugledno mesto u našoj imaginarnoj i realnoj biblioteci. Svi umiremo, a on je bio kažnjen da najduže umire. Veliki mučenik. Ako je to kazna za njegov dar - ostali smo mu večni dužnici.(Duga, 28. oktobar 1989).

KAO književno dobro obrazovan pisac, Kiš nije odoleo pozivima da se ogleda i u dramskom stvaralaštvu. U "Arhipelagovom" izdanju dela Danila Kiša u deset knjiga (2014, priredila Mirjana Miočinović, urednik Gojko Božović), jedan tom, pod naslovom Noć i magla, sadrži Kišove drame, televizijske i filmske scenarije.

Naslovna drama, Noć i magla, koju Kiš naziva dramoletom, nastala je kao neka vrsta lirske varijacije na temu vremena i sećanja. Izvedena je na TV Beograd, januara 1968, u crno-beloj tehnici. Režirao ju je Slavoljub Stevanović Ravasi, a glavne uloge igraju Miša Janketić i Ljiljana Krstić.

Na bledskom Festivalu jugoslovenske televizijske produkcije, iste godine, Kišov dramolet nagrađen je prvom nagradom. Za Televiziju Beograd Kiš je napisao i drame Papagaj (refleks tzv. lipanjskih zbivanja iz 1968), koju je 1970. režirao Aleksandar Đorđević, kao i Drveni sanduk Tomasa Vulfa, koja je snimljena 1974. u režiji Branka Ivande. Godine 1984. Aleksandar Mandić režirao je, za beogradsku televiziju, dve drame po Kišovoj prozi: Crvene marke s likom Lenjina i Enciklopediju mrtvih. Na ponudu entuzijasta iz zeničkog pozorišta (Marušić i Martinović), Kiš je sačinio dramatizaciju Grobnice za Borisa Davidoviča, koja je 1980. izvedena pod naslovom Mehanički lavovi. Režiju potpisuje Ljubiša Georgijevski, potonji makedonski ambasador u Beogradu.

Ovaj napor urodio je, priznaje Kiš, za njega novim iskustvom "da su prozna i dramska materija u suštini različne i nepodudarne, što će reći od drugog tkiva, od materije različite specifične težine, i ponašaju se, dakle, po sasvim drugim zakonima". Manje ili više uspešne dramatizacije Kišove proze radili su, i izvodili ih u pozorištima, Ljubiša Ristić, Katja Jocić, Boško Dimitrijević, Gojko Čelebić, Sašo Milenkovski, Haris Pašović, Marisav Radisavljević, Egon Savin, Milan Belegišanin, Aleksandar Jevđević, Jagoš Marković, Ana Đorđević i drugi. Dramatizacije za programe Radio Beograda pripremali su i režirali ih Neda Depolo, Arsa Jovanović i Nađa Janjetović.