U DRAMSKI (a i pesnički) opus Danila Kiša spada i Elektra (po Euripidu), premijerno izvedena 1968. u beogradskom pozorištu Atelje 212, u kojem je, na poziv Mire Trailović, Kiš radio kao honorarni dramaturg od 1966. godine. Ovaj dramski zahvat zamišljen je, najpre, kao "prevod" ili adaptacija, a porodio je, u Kišovoj igri slobodnog asociranja na klasičnu antičku temu, originalno delo, s promenom likova i drukčijeg naglašavanja njihovih psiholoških osobenosti. Kišova Elektra izvedena je na Sterijinom pozorju i na trećem Bitefu, septembra 1969. godine. Reditelj je bio Zoran Ratković.

Istom književnom rodu, dramskom, pripadaju i dva filmska scenarija iz pera Danila Kiša, nastala 1979. godine, i do danas nerealizovana. Prvi ima naslov Marin Držić Vidra i poručila ga je zagrebačka kuća "Adrija film". Drugi, pod naslovom Končarevci, trebalo je da režira Veljko Bulajić; bilo je zamišljeno da prve posleratne godine života u Jugoslaviji budu prikazane kroz položaj književno poprilično marginalizovanog radničkog sveta (Kiš je ponekad u šali sebe svrstavao u intelektualni proletarijat). Dokumentarnu podlogu scenarija predstavlja početak izgradnje fabrike "Rade Končar" u Zagrebu. Podnaslov Kišovog scenarija glasi Factory story.

Daktilopise ova dva scenarija Mirjana Miočinović pronašla je među Kišovim rukopisima i objavila ih prvi put 2011. Godine 1981, Bulajić je, po temi koja je noseća u Kišovom scenariju, snimio film "Visoki napon", u kojem su kao scenaristi potpisani sasvim drugi autori.

POSLEDNjE Kišovo delo ove vrste je dokumentarna televizijska serija Goli život, nastala u saradnji s rediteljem Aleksandrom Mandićem. U proleće 1989, Kiš je, u Izraelu, pred kamerama razgovarao s nekadašnjim Jugoslovenkama Ženi Lebl i Evom Nahir o njihovim potresnim doživljajima na Golom otoku i u drugim logorima bivše zajedničke domovine. Ženi Lebl je bila novinarka Politike, koju je, posle rata, jedan vic o "ljubičici beloj" odveo na Goli otok i Sveti Grgur, odakle je 1954. uspela da emigrira u Izrael. Na podsticaj Danila Kiša napisala je memoarsku knjigu Ljubičica bela, koja je objavljena 1990. u Gornjem Milanovcu.

Eva Nahir, rodom iz Čakovca, dospela je u logor zato što nije htela da se odrekne muža Srbina, koji se ubio pod lažnom optužbom da je ruski špijun. Odrobijala je 25 meseci, od toga 19 na Golom otoku. Posle mnogih poniženja, i ona je (1964) uspela da emigrira u Izrael. Uz dosta peripetija, serija je, u četiri jednočasovna nastavka, emitovana na Televiziji Sarajevo februara 1990. godine. Kiš je umro četiri meseca ranije i nije imao priliku da vidi ovo ostvarenje kojim na izvestan način, mada u drugom mediju, zaokružuje i kompletira svoje bavljenje temom logora, jevrejstva kao sudbinskog žiga i tamom ideologije.

BOLjE razumevanje Kišovih književno-poetičkih pogleda pruža nam uvid u njegove stihove, kao i u intervjue koje je čitavog života davao novinarima s različitih krajeva sveta.

Kiš se spremao za pesnika i pisao je stihove od rane mladosti skoro do samrtnog časa. Iz njegove radionice izašlo je, ipak, samo tridesetak pesama, od čega je Kiš za života objavio dve trećine. Strog prema sebi, Kiš je primetio da ono što želi da iskaže ipak bolje može reći u prozi. Smatrao se "propalim pesnikom", koji je samo četiri-pet svojih pesama smatrao uspelijim. Ipak, pažljiviji kritičari - posebno Mihajlo Pantić i Jovan Delić - zaključuju da je Kiš znatno bolji pesnik nego što je sam o sebi sudio. Ti stihovi, osim ostalog, potvrđuju začuđujući tematski, formalni, intonacijski i semantički raspon dela Danila Kiša, ponavljajući razvojnu logiku njegovog znatno razvijenijeg i vrednosno ostvarenijeg proznog opusa.

IZ KNjIGE Pesme i prepevi, koju je tri godine kasnije za beogradsku Prosvetu priredio Predrag Čudić, vidi se da je prvu pesmu, "Oproštaj s majkom", Kiš objavio u ijekavskoj varijanti, aprila 1953. u podgoričkom listu Omladinski pokret (na ijekavskom je bila napisana i jedna verzija pripovetke "Legenda o spavačima"). Kiš je tada imao osamnaest godina i bio je dubinski dirnut zbog gubitka "nježne ljubavi majke koje više nema".

Poslednja Kišova pesma, kojom se zatvara ovaj neobični krug, takođe sadrži "pogled u smrt kao u ogledalo". Njen naslov je "Na vest o smrti gospođe M. T."; nastalu povodom smrti Mire Trailović (7. avgusta 1989), pozorišne radnice koja je davala snažan pečat kulturnom životu Beograda i Srbije, a uticala je i na izvesne deonice Kišovog života, mnogi su je pročitali kao autonekrolog. Objavljena je u Politici, 12. avgusta. Prostirući se u dve ravni - književnoj i biografskoj - ovaj autocinični dijalog sa smrću posvećen je "drugom kao sebi". Ima, međutim, i kritičara kojima se nije dopala ova Kišova "lakoća pevanja o smrti" i opisivanje "fizičkog izgleda umrle osobe". Među njima je najoštriji Nebojša Vasović, autor dveju opsežnijih kritičkih monografija o Kišovom delu. Prema mišljenju Vasovića, Kišova ironija ovde se svodi na opis najbanalnijeg, a začinjena je kvazimisaonom poentom ("pa još i u zagradi").

PROZA SA LIRSKIM MOMENTIMA S DVADESET godina napisao sam nekoliko pesama koje me, nadam se, ne kompromituju suviše, ali mi je na kraju postalo jasno da je za ono što ja hoću da kažem proza pogodnija: proza u kojoj, koliko je mogućno, postoji i lirski momenat - izjavio je Danilo Kiš oktobra 1989. za nemački list Frankfurter rundšau.

IZMEĐU ovih dveju pesama smešteno je nekoliko Kišovih lirskih minijatura s temama fobije i opsesije, koje su detaljnije i snažnije obrađene u Kišovom proznom delu, posebno u njegovom Porodičnom ciklusu (jevrejske teme, slutnje smrti, egzistencijalna teskoba, dijalog s mrtvim ocem, anatomija mirisa, opisi prirode..).

Od njih se jedino razlikuje satirična poema "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu", čiju su nedovršenu verziju objavile Književne novine u broju od 1. novembra 1989. godine. Oslanjajući se delom na svoja pripovedačka iskustva, Kiš je u ovoj poemi - čiji kraj nije stigao da napiše iako se do smrti bavio nekolikim njenim verzijama - nemilosrdno oštro naslikao atmosferu na predsedničkom plovećem brodu i žudnju "pesnika revolucije" da se uvrsti među dvorjane.

POEMA ima nefikcijsku pozadinu i sastavljena je od duhovito variranih saveta koje šef dvorskog protokola daje poznatom piscu i prvoborcu, počašćenom pozivom Predsednika na dvomesečno putovanje brodom oko Afrike u "misiji mira". Satirična oštrica ove poeme okrenuta je pre svega Predsedniku i njegovoj sviti, ali delimično i piscu koji pristaje na ponižavajući položaj među tom čudnom, skoro karnevalskom družinom (pisac nije znao šta ga čeka na "Galebu"; posle sagledavanja svega sa čime se intimno nije slagao, pisac polako postaje antititoista).

U pesnički opus Danila Kiša, odnosno u poetsku prozu, spadaju i lirski fragmenti u pripovetkama i romanima, koji imaju spoljašnju proznu formu, ali i lajtmotivska ponavljanja, ritam, zvukovnu organizaciju i slikovnost vrhunske poezije. Najvredniji deo Kišove izvorne pesničke nosivosti prelio se u njegove prevode stihova napisanih na mađarskom (koji je u mladosti znao bolje nego srpski), francuskom i ruskom jeziku. Za života je smatrao da je prevođenje poezije dragocen književni trening ("uključujući i one koji pišu prozu").