Nacionalna zastava simbol je naroda i države, i osoba koja je pljuje, poistovećujući je sa trenutnom vlašću s kojom se politički ne slaže, ili je glupa, ili zlonamerna. Verujem da se u slučaju o kojem danas pišem radi o oba.

Pre nešto više od sedam godina, u maju 2012, u uglednom beogradskom pozorištu održana je premijera predstave koja je svojom sadržinom i porukom duboko uzdrmala srpsko društvo. Predstava "Zoran Đinđić" u režiji hrvatskog reditelja Olivera Frljića bila je toliko kontroverzna da se nemali broj angažovanih glumaca zbog moralno-političkih neslaganja s onim što se prikazivalo odlučio za prekid saradnje, zbog čega su na kraju premijere stavljeni na stub srama tako što su njihova imena javno pročitana publici, a kolege su ih optuživale za "kukavičluk". Danas bi ih liberalno-progresivni deo javnosti nazvao "sendvičarima", "botovima" i sličnim pežorativnim epitetima, baš kao što je učinio s Nenadom Jezdićem, koji se usudio da izađe iz okvira koje su oni proglasili politički korektnim i u kojem se nalazi isključivo ono čime se blati i za sva zla okrivljuje sve srpsko.

Kulminacija predstave održane u Ateljeu 212, kojim je tada direktorovao reditelj Kokan Mladenović, a u kojoj je ulogu imao i "prosvećeni" glumac Branislav Trifunović, jeste trenutak kada glumica Tamara Krcunović, predstavljajući to kao "istinski patriotski čin", povraća po zastavi Srbije. Sedam godina kasnije, u izvedbi istih aktera, cepanje zastave Srbije na pozorišnoj sceni opet pokušava da se predstavi kao vrhunski patriotski čin. Glavni glumac predstave "Pad", reditelja Kokana Mladenovića, Branislav Trifunović, svoje iživljavanje nad srpskom zastavom na sceni smatra vrhunskim patriotizmom koji bi trebalo da ponovi svaki misleći Srbin koji u sebi ima makar trunku morala. "U ime te zastave i pod tom zastavom ljudi ubijaju, kradu, lažu, varaju - dok se kunu u tu zastavu. A moja zastava je čista i neisprljana. A njihova je lopovska. Oni su ubice, što se mene tiče! E, to je ta zastava. Mi cepamo tu zastavu. Jer se sve to radi pod zastavom Srbije i oni su kao patriote. Svako od tih ljudi može sa mnom da izađe na crtu i nikada neće voleti više ovu zemlju nego ja. A ovo što ste videli je čisti patriotski čin i uvek će biti, jer oni prljaju tu zastavu, a ne ja", rekao je Trifunović na svojevrsnom okruglom stolu održanom posle predstave.

Ko su ti ljudi, ubice i lopovi? Heroina Milunka Savić, najmlađi vojnik Prvog svetskog rata Momčilo Gavrić ili neki od tada poginulih 1.100.000 Srba? Vukašin Mandrapa ili neki od oko milion drugih žrtava Drugog svetskog rata? Najmlađi vojnik Vojske Republike Srpske Spomenko Gostić? Slobodan Stojanović, što ga je iskasapila Elafeta Veseli? Da nije Milan Tepić ili neki od heroja s Košara, Paštrika ili nekog drugog bojišta iz devedesetih? Naravno, bilo je zločinaca koji su ubijali pod srpskom zastavom, ali da li je primereno zbog nekolicine njih na đubrište baciti podvige i žrtve miliona onih koji su na najčasniji mogući način ginuli u ime srpske zastave, srpske države i srpskog naroda od Maričke i Kosovske bitke do dana današnjeg? Ako je zastava srpskog naroda i države zastava "ubica, lopova i lažova", onda su takvi i čitav narod i država, i treba i njih "pocepati".

Nejasno je šta je ovde starije, kokoš ili jaje, Trifunovićeva mržnja prema vlasti u Srbiji, ili prema srpskom narodu. Šta je uzrok, a šta posledica? Da je pocepao zastavu Srpske napredne stranke, ili Socijalističke partije Srbije, bilo bi jasno šta on to mrzi, ali ovako nije. Ili, možda, upravo jeste. A koja je to "njegova" zastava koja je "čista i neuprljana"? Zastava Srbije nije, nju cepa. Da "čista i neuprljana" nije zastava Evropske unije? NATO-a? Nemačke, Francuske, Velike Britanije, ili SAD? Da nije hrvatska zastava? Ne znamo i ne možemo da dokučimo. U svakom slučaju, koja god to bila zastava Branislava Trifunovića i ona je uprljana i zločinačka, jer se i on ovim potezom svrstao u red ubica, lopova i lažljivaca. Ne mora se neko ubiti pucnjem u potiljak, ili presecanjem grkljana. Može se i metaforički, što je Branislav Trifunović ovim svojim "hrabrim" činom i uradio. Ponovo je ubio milione i milione onih koji su živeli i ginuli pod srpskom zastavom vekovima unazad. Ponovo je ubio i Mandrapu, i malog Spomenka i još manjeg Slobodana, ali nije oživeo nikoga od onih koje smatra "srpskim žrtvama".

Mnogo hrabriji čin bio bi da je Branislav Trifunović u znak protesta protiv "srpskog zločinaštva" uzeo i pocepao svoj srpski pasoš, ali onda bi se jednog dana mogao naći u neprijatnoj situaciji da mora da ide da moli Aleksandra Vučića da mu isposluje novi, kao što je to, po sopstvenom svedočenju, učinio njegov podjednako hrabri i prosvećeni stariji brat Sergej 1999. godine.