STEVAN Dedijer, iako je bio urednik "Politike" i "Tanjuga",novinar "Borbe", direktor instituta "Vinča" i "Ruđer Bošković", pasoš nije imao. Trinaest puta je tražio i nije dobijao, onda je odlučio da zvanično pobegne.

Na njegovu sreću u Zagreb dolazi čuveni naučnik, fizičar Nilsen Bor, koji uspeva da odobrovolji jugoslovensko rukovodstvo da ga pusti iz zemlje.

Tako brat Vladimira Dedijera, zvaničnog Titovog biografa, 1961. godine napušta Jugoslaviju i odlazi u Švedsku. Udba ga je odmah proglasila za političkog emigranta, agenta CIA i neprijatelja države. Za njim su krenuli i tajni agenti.

Na Univerzitetu u Lundu je osnovao, prvu u svetu, katedru za teoriju obaveštajnih poslova i bezbednosti u društvu i privredi, postavši rodonačelnik jedne nove naučne discipline. Sam je imao bogato iskustvo delovanja u tom svetu tajnih poslova u koji je ušao 1936. godine. Često je govorio: "Najjače oružje jednog naroda je njegova umna moć."

VEST da je Dedijer oformio naučni institut izazvala je šok u Beogradu i Zagrebu. Šok je izazvala činjenica da jedan bivši saradnik NKVD, jer je radio u mreži Mustafe Golubića, javno govori o obaveštajnim poslovima i iskustvima, ali je podozrenje ustupilo mesto teorijskom i naučnom utemeljenju jedne nove discipline, svodive pod formulu "kako špijunirati špijune". Stevan Dedijer je bio obaveštajac, nuklearni fizičar, socijalni teoretičar, profesor i pisac. Dedijer se na svojoj vizitkarti predstavljao kao "obaveštajni savetnik". Ovu ulogu ispunjavao je za UN, Unesko, OECD, Evropsku uniju, kao i u mnogim državama sveta, od Indije do Etiopije i Bliskog istoka.

- Dedijer je najbolji socijalni obaveštajac na svetu. Bio je gost svih tajnih službi i pet svetskih univerziteta. Francuska je tražila da joj reorganizuje agenturu, a Britanija da radi za kraljičinu službu. U Americi smo ga cenili kao eksperta za informacije - izjavio je Vilijam Kolbi, šef CIA, impresioniran Dedijerovim sposobnostima i viđenjem korišćenja obaveštajnih znanja i veština u razvoju društva, pogotovo u dobu digitalnih tehnologija.

ZA OSNIVANjE Instituta obaveštajnih nauka, od švedske države je dobio 500.000 kruna. Na prvom seminaru o obaveštajnim službama tema je bila uloga CIA u lažima o ratu u Vijetnamu. Zahvaljujući američkim novinama koje su ga napale zbog otkrivanja vojnih tajni, Dedijer je dobio mnogo ponuda iz Izraela, Švedske, Francuske, čak Amerike da drži otvoreni kurs o špijunskim službama.

Verovao je da je vreme velikih agentura, koje vode tajne ratove, prošlo:

- Ne verujem da bi svet nešto dobio, ukoliko bi iščezli CIA, sovjetski KGB, engleski MI-6 ili kineske tajne službe. Obaveštavanje je biološka potreba svake društvene organizacije, ne samo u vreme rata, nego i u miru. Nijedna država ne može bez tajne službe, kao što nijedna industrija, nijedan poslovni čovek, ne mogu bez sistema informacija na određenom terenu ili u određenoj oblasti u kojoj deluju. Pravi problem nije, dakle, kako ih ukinuti, nego kako promeniti i eliminisati one delove tajnosti koji nisu neophodni i iz kojih se razvijaju devijacije. Zaprepašćuje podatak da je u federalnoj vladi u Vašingtonu čak 20.000 ljudi zaposleno da na dokumentima lupa pečate "državna tajna". Otuda je prevashodni zadatak mog instituta u Lundu bio da sakupi literaturu (vojnu, političku, naučnu i industrijsku), koja postoji o tajnim službama svih zemalja sveta, da vidi kako dejstvuju, da prouči mehanizme, kako bi se moglo razlikovati zdravo od bolesnog. Da se, na osnovu uzroka bolesti, prouče realne dimenzije zloupotrebe i korupcije.

POSLE se sedamdesetih godina prošlog veka dopisivao se sa srpskim književnikom i akademikom Dobricom Ćosićem i zbog toga opet bio pod pratnjom agenata Službe državne bezbednosti. U to vreme je bio i tajni savetnik PLO i Jasera Arafata. Oba glavna Arafatova saradnika Abu Džihad i Abu Iad, sa kojima je sarađivao, ubijena su u roku od šest meseci bez i trunke njegove krivice, od Izraela i Mosada.

Dedijer je 1973. izveo reformu vojne obaveštajne službe Švedske u projektu "SOU 19, 1975", sa tezom da obaveštajnost, njena kolektivna pamet, treba da postane ne samo zaštita bezbednosti i nezavisnosti jedne države već glavni faktor njene sposobnosti za razvitak.

- Moja generalna teza je bila da nema više razloga da se tajne službe skrivaju, jer su svi izvori informacija otvoreni i mnogi podaci se mogu naći u knjigama, medijima i bibliotekama. Time sam hteo da razbijem tabu o agenturama i da ih učinim jeftinijim servisom države, jer je tajnost podrazumevala skup sistem zaštite informacija, do kojih se prilično lako i na običan način dolazi. Zato sam težište rada agentura prebacio na obaveštajni rad u poslovnom svetu, kompanijama, na tržištima, u industriji. Samo firma IBM je za tajne poslovne informacije i zaštitu odvajala preko 70 milijardi dolara - pokušao je da objasni svoju teoriju Dedijer.

DECENIJAMA je skupljanje vojnih i bezbednosnih informacija obuhvatalo 65 odsto rada obaveštajne službe, a danas se taj procenat smanjio ispod 30 odsto. Ostatak su podaci ekonomskog karaktera, sve do sistematske krađe tuđih otkrića, izuma i patenata.

Japanci su to prvi dobro shvatili: izgubili su rat zbog vojnoobaveštajne službe, ali su se brzo sabrali i, posle, ostvarili neshvatljivu ekonomsku ekspanziju. Upravo zahvaljujući razvijenoj privrednoj obaveštajnoj službi i potpunoj otvorenosti prema čitavom svetu. Jednostavno usisavaju i preuzimaju tuđa najbolja iskustva. Uspešnost pojedinih firmi mere prema količini korisnih ideja koje su negde ukrali.

- TAJNOST definitivno pripada dalekoj prošlosti. Treba kriti samo ključne stvari u interesu bezbednosti zemlje i to tako vešto, da niko i ne može naslutiti da su to uopšte tajne. Tajne službe začas izmaknu kontroli, osamostale se, bez ikakve potrebe stvaraju sopstvenu birokratiju neodgovornih mediokriteta - izvan i iznad legalnih institucija. Namerno mistifikuju svoju nezavisnost i preduzimaju različite skupe i riskantne akcije.

Mislim da je prevaziđeno ubacivanje ljudi i građenje mreža opskurnih saradnika. Informacije su svuda oko nas i njihov kvalitet i pouzdanost su neuporedivo veći, ako se do njih dolazi zahvaljujući znalačkom oku, fantaziji i kreaciji, a ne parama - govorio je Dedijer.

Stevan Dedijer je živeo kao profesor u Lundu. Tri puta se ženio i imao četvoro dece. Poslednjih godina je radio na svojim memoarima. Umro je 13. juna 2004. godine, u 93. godini, u Dubrovniku, u kome je proveo poslednje godine života.


GLOBALNA REVOLUCIJA

DANAS je 95 odsto informacija dostupno preko medija i interneta, zato je istovremeno neophodno razvijati filozofiju upotrebe i razumevanja informacija. Države, društva, privrede, korporacije oslanjaju se na nauku, na radnike znanja i na javno dostupne baze naučnih podataka i činjenica, jer je ovo vreme globalne revolucije poslovne obaveštajne službe i bezbednosti - tvrdio je Stevan Dedijer.