Ličnost prvog glavnog urednika »Večernjih novosti«

Ima neka tajna veza između »Novosti« i njihovog prvog urednika. Da li je to koncepcija?

Ne, jer Srbija je imala večernje listove već krajem 19. veka, a u svetu i ranije i raznovrsnije.

Formula? Pa svaki iskusniji urednik može da lako »pročita« formulu »Novosti« za nedelju dana, a u drugoj Jugoslaviji su, posle »Novosti«, nicale i gasile se neuspele formule koje su nas kopirale.

I u devedesetim godinama prošlog veka istu sudbinu su doživeli - ne i preživeli - bučno reklamirani i ćutke gašeni razni listići. Tematika i oštrina? Ima listova slične tematike i veće oštrine, žestine, čak bezobzirnih, pa ih nestane čim radoznali čitaoci otkriju da »to nije to«.

Slobodan Glumac je znao glavne elemente tajne: poznavati okolnosti i naći pukotinu za prodor čak i u tvrdim ograničenjima: znao je da ih prevazilazi, smišljeno, ponekad i lukavo. I graditi novo, nešablonsko, blisko ljudima.

Iz te tajne izabrali smo nekoliko medaljona, sažetog ostvarenog programa Glumčeve škole inventivnog novinarstva. Uz mandat iz 1953. nije tražio redakciju sa pedeset sjajnih reportera, već je sam stvarao novu redakciju, sa pet urednika koji poznaju stvarnost, čupaju teme iz interesovanja čitalaca, vraćajući im lep, narodni govor u tekstovima dvadesetak saradnika.

Izrazita individualnost, praktikovao je timski rad, u harmoničnoj atmosferi. Brzo je upoznavao ljude i pravio organizacijske rokade, da od istih imena dobije veći učinak, pa su isti igrači postajali bolji tim. Raspon njegovog rada: od opšteg pravca lista, do nenametljivih sugestija, u hodu, da ne povrediličnost i novinarsku sujetu. Njegov je savet: »Kad imate mnogo činjenica, morate objasniti njihovu međusobnu vezu, suštinu celine.

Kad dobijete sliku celine, potrudite se da čitaocu pružite što više podataka koji će tako dobiti pravo značenje.

Umesto simpatičnog novinara - boema koji radi na nestalni pogon inspiracije, razvio je sliku novinara koji sebe podređuje istraživanju istine o javnim stvarima. Fotografija novinara može da se objavi tek ako svedoči da je bio na događaju i «na strašnom mestu izdržao», da je autentični svedok. Takođe, kad je reč o obraćanju u prvom licu jednine, izbegavati zamenicu »ja«, jer je novinar samo profesionalni posrednik između događaja i čitaoca.

Čuvenoj definiciji novinara kao univerzalne neznalice, dodavao je: moramo da pišemo i o stvarima koje ne znamo dobro, ali nas to ne oslobađa obaveze da stalno širimo svoja znanja, svoju upućenost.

Nasuprot monotoniji »ozbiljnih« jutarnjih listova, u »Novostima«je tražio meru između živosti i ozbiljnosti. Uveo rubriku »Takoreći nezvanično« koja je posle mnogih godina izrasla u satirične replike na dnevne teme. Sa svoje dve rečenice, Ta-Ne, pa TRN, bio je efektna zamena za komentare koji su to isto kazivali u 22 rečenice.

Ograničenja, naročito prvih godina, nisu ga obeshrabrivala, niti gurala u pasivno iščekivanje da će, ko zna kako i otkud, naići neko »mekše« vreme. Kad je iz brigadnog lista, 1945, bio prekomandovan u redakciju »Slobodne Vojvodine«, već posle nedelju dana objavio je reportažu koja ga je izvela pred agitprop Pokrajinskog komiteta partije. Od tog septembarskog slučaja, Slobodan Glumac i Todor Čegar - tako se zvao kolonista, junak reportaže - nisu prekidali »komunikaciju« sa čuvarima idejne čistote novina. Menjali su se nazivi nadzornika - Komisija za štampu SKJ, sekcije za informisanje SSRN, izdavački saveti.

U čemu je, onda, tajna novinara Slobodana Glumca, koji je u istim uslovima napravio ono što nikom pre njega, u prethodnih devet godina posle oslobođenja, nije pošlo za rukom? Odgovor daje Tomislav Milinović, prvo Glumčev pripravnik, pa skupštinski izveštač i njegov naslednik na vrućoj stolici glavnog urednika:

»Šarmantan u misaonim porukama i doskočicama, veoma demokratičan u shvatanjima, musketarski nonšalantno je prelazio preko rana i dubokih posekotina koje je zadobio u dvobojima za informaciju.«

Glumčeva odgonetka na zagonetku novinarskog uspeha glasi: Novinar prihvata višestruki rizik, rizik svakog sata, rizik svakog retka, rizik koji se krije u svakoj reči, tom jedinom nezamenljivom, a tako opasnom sredstvu bavljenja novinskim poslom. I nikad ne pomišlja da radi nešto drugo, lakše, lagodnije, što nosi manje muke, što donosi manje ožiljaka.

Je li Slobodan Glumac već u ranoj mladosti znao jednu Aristotelovu definiciju, ili je genetski bio takav, tek svako ko ga je poznavao bliže, staviće ruku u vatru da se reči antičkog filozofa odnose i na ovog umnog, časnog čoveka, koji je došao na svet 23 veka kasnije: Čovek koji je sposoban da logički razmišlja, koji je svestan moralnih zahteva, ali isto tako i složene situacije u zajednici, umeće da dođe do tačnog zaključka o tome šta u toj situaciji treba činiti i da to što je zaključio i učini.

Još nezaraslih rana, i vidljivih modrica, posle udaraca koje su mu zadavali, nastavljao je da se bori na svoj način. Nije defetistički odgađao dobre predloge zbog toga što za njih »još nije vreme«, niti se zaklanjao iza izgovora: »Takva su vremena«.

Prividno miran, goreo je na vatri sukoba demokratskih ideja sa nosiocima moći. Nije uzmicao, ali se nije ni upuštao u bezizgledne polemike. Smatrao je da treba razvijati sistem humanih prava, a ne čuvati režim od promena.

Poznavao je »Večernje novosti«koje su u Beogradu izlazile krajem 19. i početkom 20. veka. Znao je i sudbinu kratkotrajnih pokušaja da se i sredinom 20. veka u Beogradu održe večernji listovi. Ali je znao i kako treba upijati dobro iz prošlosti i odbacivati novo koje se nameće u tekućoj traci vremena. Znao je »u dušu« nemačke, austrijske i francuske bulevarske listove, ali i šta od te »šarene duše« ne može da uspeva na našem tlu.

Nemačku definiciju bulevarskog novinara (onaj koji, kad nađe dlaku u supi, više priča o dlaci nego o supi) nije prihvatao u celini: može se, povodom dlake, o higijeni, ali se mora znati da se ljudima duguje i supa, i uz supu.

Kad je list obezbedio priliv vesti i sadržajnih izveštaja, pred iskusnije reportere postavio je zadatak: nađite problem i tako ga osvetlite da šest meseci o tome niko ništa novo neće imati šta da napiše - ukoliko se ne dogodi nešto novo. Tako se rodio »dosije«, analitički žanr, studiozniji od nedeljnih komentara u »ozbiljnim« listovima. Ali, i dalje su dominirale vesti i izveštaji. Kad je primetio da u novinarskoj loži na hipodromu nema svog izveštača, izveštaj je napisao on, glavni urednik.

Kad su dopisnici postajali »nepodobni« za lokalne vrhuške, kad im je pretio izgon iz grada, uspevao je autoritetom lista, a i ličnim zalaganjem, da smiri ozlojeđene te »male bogove«. Od dopisnika je tražio da umeju da »pokažu zube«. Jer, ako ceo grad nešto zna, a toga nema u novinama, i list i dopisnik izgubiće ugled. Urednici su dobro znali da je najteže »voditi brod po mirnom moru«, kad se ništa ne događa.

Glumac je uporno tvrdio da se stalno nešto događa, samo to treba otkriti i napisati tako da bude razumljivo celom milionu čitalaca. Za takve tekstove, koji se ne nameću dramatičnim početkom, koji, kao zemljotres, prvo daju samo znake da se nešto »unutra« sprema, potrebne su samo tri stvari: kompetentan novinar, bogata dokumentacija (radi upoređivanja) i verodostojna informacija koja sadrži nove činjenice i nova objašnjenja. To »samo« podrazumeva »sve« ono bez čega nema novinara.

Kuloarski šank-kritičari tvrdili su da Glumcu do savršenstva nedostaje samo - više hrabrosti. Poluvekovni život ovog lista je dokaz da je dobro odmerena hrabrost neuporedivo bolja od bučne, koja kratko traje.

Ovi zapisi su tek delić velikog i raznovrsnog životnog dela Slobodana Glumca, tek delimična slika njegovog novinarskog stvaralaštva. Posle »Novosti«, vodio je »Borbu«, osnovao TV Novosti i Studio B, briljantno izveštavao iz Nemačke i Francuske, kad su u tih osam godina to bile zemlje nemira - jedne podeljene, druge pritisnute dramatičnim opraštanjem od kolonija. Njegove prepeve sa nemačkog i francuskog, prema književnoj kritici, potpisali bi i sami autori.

I film mu je bio više od hobija: od rasprava o novom talasu, do scenarija za akcioni film »Potraga« koji nas je predstavljao na festivalu u Karlovim Varima. Kultura je šira od elitizma, pa je objavio duhoviti bonton »Svakodnevni protokol«, a mini-primere je štampao u »Borbi« na prostoru ne većem od dlana.

Napisao je nadahnutu knjigu o Beogradu, uredio zbornik u kojem je naziv svake ulice dobio sažeto tumačenje, ko, šta, zašto. Bio je mera u svemu čega se doticao, naročito u dugoj borbi protiv dogmatizma i primitivizma, mada je i sam dogmatizam smatrao primitivnim »intelektualnim« arbitriranjem.

Mnoge kolege iz starijih generacija, na pitanje kakav je bio Slobodan Glumac, kao po dogovoru, imale su isti odgovor: »Takvih novinara više nema.«

Prikaži 10 vesti Prikaži sve vesti