ŽIVOT PIŠE REPORTAŽE

Stara krilatica da život piše romane, može da bude tačna samo ako to novine i objave. U bilo kom od svakodnevnih tekstova, a najuverljivijei najplastičnije u reportažama.


Novosti su, i u ovom novinskom rodu, unele novinu u jugoslovensku žurnalistiku. U tadašnjim dnevnim listovima, naročito u onim velikim, pod reportažom su se, pretežno, podrazumevali napisi u kojima su autori, kako su ih, pogotovo ako su se proslavili, sumnjičili zajedljive kolege, pokušavali da svoje neostvarene literarne ambicije zadovolje na mnogo lakšem - novinskom terenu, ne vodeći previše računa da li će, u krajnjoj liniji, zadovoljiti čitaoce.


Manje više, reportaža je bila umetnost radi umetnosti. Na prste su se mogli nabrojati reporteri koji su, uz lepo pisanje, davali odgovore na klasičnih pet osnovnih pitanja svake škole novinarstva.


Novosti su, od svog prvog dana, od tršćanske krize i prvih izveštaja svog prvog glavnog urednika Slobodana Glumca, krenule upravo ovim putem, promovišući reportažu kao pravi novinski tekst, koji u osnovi sadrži vest i informaciju, ali pitko i uverljivo napisan, pa je bio još bolji i vredniji kada ima i stav.


Ovakvu, modernu reportažu list gaji i usavršava već pedeset godina. I to je obrazac koji danas karakteriše naše pisano novinarstvo u celini.


Uvek su Novosti imale sjajne reportere, odgajene ili školovane u sopstvenim redovima, spremne da u pola dana ili noći otputuju na mesto nekog dramatičnog događaja, da i u najtežim uslovima pošalju na vreme tekst redakciji, kratak, ali potpun i uverljiv.


Pojedinačno autorstvo bilo je važno, ali je interes čitalaca uvek bio na prvom mestu, pa su reportaže često bile kolektivni čin. Obično su potpisivane inicijalima E. V. N. (Ekipa »Večernjih novosti«), a čitaoci su, ne jedanput, pisali redakciji pitajući kako taj E. V. N. može da ruši sve zakone fizike i zemljopisa, pa se u isto vreme nalazi na toliko uzajamno udaljenih mesta i događaja!


Do raspada nekadašnje Jugoslavije, veliki događajii drame svodili su se kod nas, uglavnom, na prirodne katastrofe i razne nesreće. Skopski, banjalučki i zemljotresi u Crnoj Gori bili su najveći izazovi za naše reportere. Kao i nesreće u rudnicima i velike poplave. Dragan Jelić je bukvalno iz vazduha skočio u poplavljeno područje kod Pirota, kad je pukla brana na Zavojskom jezeru.


U ovakvim zbivanjima, list je uvek tražioi nalazio pojedinačne sudbine, usredsređivao se na nevolje običnih ljudi, što je pojačavalo autentičnost tekstova.


Nešto ređe, ali uvek kad su to dozvoljavale materijalne mogućnosti, redakcija je slala u vatru svoje novinare na velike svetske događaje. Uloženo se uvek isplatilo, ne samo kroz tiraž, već i kroz povećanje ugleda.


Mnogi izvrsni reporteri iz tih mirnih i dosadnih vremena zaslužuju da budu upamćeni: Zoran Budža Marković, Jovan Milenković, Miodrag Ilić, Jovan Maksimović, Boža Stojadinović, Spasoje Ubavić, Bogoljub Pejčić, Svetozar Đonović, Ranko Todorović, Svetislava Stojanović, Borislav Komad, Đorđe Popović, posebno Gordana Brajović, kao i Savo Gregović, Vlasta Popović...


Mnoge dirljive, autentične, sveže reportaže ispisali su i naši dopisnici širom zemlje. Većina, nažalost, nije među živima. Mnogi su sagoreli na poslu. Za njih nije važilo pravilo da novine žive samo jedan dan.


Oružani sukobi na tlu nekadašnje zajedničke države, nenadano su postavili pred novinare-reportere nove izazove i obaveze na koje niko nije računao. Ali i iz tih događaja izrasla je ekipa vrsnih mladih reportera.


Da pomenemo samo Milenu Marković, ne zato što je žensko, već zbog njenih potresnih izveštaja i reporterskih susreta u vreme tragičnog egzodusa Srba iz Krajine.


Reportaža se u Novostima nije pravila samo kad se dogodi nešto krupno i tragično. Svakodnevno su gajile ljudsku priču, reportažu o malim ljudima koji su imali šta da ispričaju čitaocima.


Tu vrstu teksta je verovatno najteže učiniti zanimljivom za najširi krug čitalaca, ali su reporteri Novosti uspevali da i od tih anonimnih pojedinaca načine medijske junake. Iz takvih napisa rodila se i ideja o ustanovljavanju najuglednije akcije lista - Najplemenitiji podvig godine.


Poseban vid reportaža su takozvane afere. Svojevremeno je bilo krajnje rizično i opasno otkrivati, kako se to govorilo negativnosti u privredi, a pogotovo u politici. Ne jedan takav tekst je izazivao buru i nezadovoljstvo tzv. političkih faktora, ali ćemo navesti samo slučaj autentične reportaže pod naslovom „Sve treba da se izvede bez našeg posredstva“, iz Nedeljnih novosti od16. aprila 1972.


Napisana na osnovu slučajno snimljenog telefonskog razgovora vodećih ljudi neimenovanog velikog sarajevskog preduzeća sa funkcionerima u Beogradu, iz kojeg se jasno moglo zaključiti da je reč o zakulisnom dogovoru da se, uz pomoć svojih novinara, diskredituje konkurentska firma, ova rubrika je uzbudila duhove, ali ne zato što raskrinkava prljavu praksu u privredi.


Srećom, sve je brzo utihlo, bez posledica po novinara i urednika, pošto su svi umešani bili zainteresovani da se slučaj što pre zaboravi, ali je jedan poslanik u skupštini ipak optužio Novosti zbog, kako je rekao, „metoda iz rankovićevskih vremena“.


Novinari su hrabro uletali u koštac s ovakvim izazovima, pa i po cenu ne samo sudskog spora, već i političke odmazde. U takve avanture spremno se upuštaju i danas, mada su vremena drukčija, ali ne uvek povoljna za hrabre novinare.

Prikaži 10 vesti Prikaži sve vesti