POLITIKA KROZ PRIZMU ŽIVOTA

Politika i novine su neodvojive, u šta se svaki čitalac svakodnevno uverava okrećući prve strane svog lista. »Novosti«nisu izuzetak, ali su od prvih brojeva nastojale da politika ne zaseni svakodnevni život.
U svojoj prvoj deceniji, bili smo gotovo »izvan politike«, dajući prednost temama koje su u ostalim dnevnicima bile sporedne ili zapostavljene, rukovodeći se načelom da je za naš list najvažnije sve što je njegovim čitaocima važno.

Naravno, politika se nije mogla potpuno ignorisati, pa su i
»Novosti«, kao i svaki drugi list, objavljivale izveštaje o partijskim kongresima, sednicama centralnih komiteta tada jedine, kako se govorilo, rukovodeće partije, govore predsednika Tita i drugih najviših jugoslovenskih i republičkih rukovodilaca tog vremena, saopštenja savezne vlade, reportaže i izveštaje iz skupštine. Po pravilu, to nikada nije bilo »u kobasicama«, kao što su praktikovali ostali listovi, već u skraćenoj, vrlo sažetoj, najčešće prepričanoj verziji.


Rubrika »Politički život« prvo će biti povremena, pa stalna. Skupštine su bile zastupljene od samog početka, ali više u vidu reportaža nego pravih izveštaja. Krajem decembra, dva meseca posle izlaska
»Novosti«na scenu, na prvoj strani je objavljena opširna informacija »iz dobro obaveštenih izvora« da će za novog predsednika saveznog parlamenta biti izabran Milovan Đilas, ali sutradan u izveštaju o tome nema ni reči – da li je bio izabran ili ne. Naravno, nije se moglo dogoditi da ne bude izabran, ako je to bila odluka vrha Partije, pa je umesto vesti o izboru, u reportaži o prvom danu prvog zajedničkog zasedanja oba doma Skupštine, izveštač Aleksandar Mančić dobio »intervju« od novog predsednika:

»Druže predsedniče, recite nam nešto na temu Skupština - novinari.«
»Kad Skupština bude zanimljiva, bićete zanimljivi i vi« - odgovorio je Đilas, sedajući u džip. Taj džip, naravno, nije bio ni nalik na ove današnje, recimo »micubiši«, sa zatamnjenim staklima. Bio je to američki vojni džip, »vilis«. Čitaoci su iz tog »intervjua« mogli da zaključe da je Đilas ipak izabran za predsednika Skupštine FNRJ.

Skupština će i okončati Mančićevu karijeru u
»Novostima«, kad je u jednom izveštaju napisao da su poslanici o nekom važnom problemu odlučili za dvadesetak minuta. Partijskom ideologu Dobrivoju Vidiću je to zasmetalo, jer je u zvaničnom saopštenju bilo rečeno da je odluke donesena »posle višečasovne konstruktivne debate«, pa je od glavnog urednika Vanje Kraljevića zatražio da Mančića odmah »suspenduje«, što je značilo da mu više nema mesta u redakciji. Vanja je Mančiću savetovao da potraži mesto u »Politici«, pa se tako naš novinar iz prve redakcije našao u konkurentskoj kući.
Već početkom 60-ih, kada će
»Novosti«početi redovno da prate zasedanja Savezne i Skupštine Srbije, naročito posle proglašenja naše »prve ekonomske reforme«, 1965. godine.


Godine su prolazile i više nije samo jedan novinar pratio politička zbivanja u zemlji, već sve brojnija ekipa. Sve što spada u politiku pratili su novinari unutrašnje rubrike. U početku, rubrika je imala samo nekoliko saradnika, ali je vremenom prerasla u pravu redakciju u redakciji, jer su u njenom domenu bili politika i privreda, obrazovanje i zdravstvo, aktivnost rukovodeće partije i društveno-političkih i društvenih organizacija - Socijalističkog saveza i Saveza omladine, Jugoslovenske narodne armije, sindikata i privrednih komora, sve do gorana i izviđača.

Izveštaji i informacije iz te sfere takođe će se potpuno ili u velikoj meri razlikovati od načina na koji su drugi listovi pratili život, na primer, parlamenata, kao i svake druge društvene ćelije. Po pravilu, kad je o skupštinskim zasedanjima reč, za izveštaje su birane »teme koje život znače«, zakoni i odluke koji su se ticali svakodnevnog života najširih slojeva društva - plata i penzija, stanova i radnog staža, kreditne i poreske politike, a najčešće i obavezno -kretanja cena.


U tom novom periodu, prvi partijski i skupštinski izveštači-komentatori, Dušan Đurić i Dragan Godić, imali su svoj ugao informisanja o radu foruma Saveza komunista i parlamenata. Na jednom stupcu, više u vidu osvrta nego klasičnog izveštaja, oni su konkretno i slikovito objašnjavali šta se to »iza brda valja«. Šestog oktobra 1973,
»Novosti«će na četvrtoj strani objaviti skupštinski izveštaj o upadljivom zaostajanju ličnih dohodaka (plata) za troškovima života, u kojem će naglasiti da, ponovo, »životni standard građana najviše plaća cenu postizanja glavnog cilja našeg društva – ekonomske stabilizacije« i da su »najviše pogođene porodice sa najmanjim primanjima«.

Začudo, »forumi« uglavnom nisu pravili problem zbog »skraćivanja« dugih govorancija istaknutih funkcionera, njihovih zaključaka i »sudbonosnih« odluka, a ako bi se to ipak dogodilo, spas je bio u nekoj naknadnoj novinskoj formi - mini-intervjuu ili mini- akcentima - da se prenese mišljenje ili izvod iz govora do kojeg je »povređenom« funkcioneru ili poslaniku naročito stalo.


Tako smo uspevali da budu »i vuci siti i ovce na broju«, to jest da zvaničnici budu zadovoljni, a novine sačuvaju svoj integritet i sopstveni stil praćenja političkih zbivanja.

U sve tri i po decenije vladavine SKJ i socijalističkog samoupravljanja (računajući od godine kada je naš list počeo da izlazi), i mi smo, kao i drugi, partijske kongrese doživljavali i pratili kao najznačajnije događaje, kao da od njih zavisi ne samo budućnost zemlje, već i sutrašnjica svakog njenog građanina, mada smo se osvedočavali, da se između tih skupova, suštinski ništa nije menjalo. Svaka generacija naših novinara imala je specijaliste za praćenje pojedinačnih sektora unutrašnje rubrike, ali su svi oni, bez obzira na različite profile, praktikovali izvorni stil »Novosti«, a ako i nisu baš uvek uspevali u tome intervenisali su urednici rubrika, šef i redaktori DESK- a koji su tekstove usklađivali sa uobičajenom »linijom« lista.


Dušan Đurić i Dragan Godić, Dragan Vukobratović, Zdravko Ilić, Jovan Knežević, Tomislav Milinović, Branko Stošić, Svetozar Zare Stanković, Dragan Jelić, Aca Petrović, Vladimir Žalac, a u idućoj generaciji i Jovan Kesar, Stanislav Staša Marinković i Manojlo Manjo Vukotić, Gordana Logar, Đuro Bilbija i Miroslav Turudić najčešće su, od polovine šezdestih pa do »raspada komunizma« u Jugoslaviji, potpisivali izveštaje i komentare o događajima na njenoj unutrašnjopolitičkoj sceni. Đuro Popović je u Veću Saveza sindikata bio kao »kod kuće«, kao i Rastko Guzina u privrednim komorama svih nivoa, Đorđe Martinović i Vladimir Krasić su u JNA mogli dobiti i neki čin, Emilija Bogdanović je znala sve tajne Beogradskog univerziteta i Akademije nauka, Ljubiša Milanović je bio »tata-mata« za struju i saobraćaj, a Ivanki Bunuševac, posle nje Dragani Minić, nije moglo da promakne ništa što je bilo u vezi sa zdravstvom, kao ni Dušanu Nedeljkoviću u oblasti finansija.


Svi oni, i drugi koje posebno ne pominjemo, prateći zbivanja u svojim sektorima, plivali su niz vodu i uz vodu, kako kad, zavisno od političke i društvene klime u određenom trenutku, i donosili informacije koje su morale da imaju svoje mesto u listu, ali je pravi duh
»Novosti«dolazio do izražaja u vanrednim situacijama, kada se moralo ulaziti u rizik i ići »uz nos« režimu, protivno direktivama.


Najkarakterističniji takav događaj su bile studentske demonstracije 1968, u Beogradu, a zatim i u Zagrebu, nazvane »junska gibanja«. Prvog juna uveče, posle incidenta koji je izbio kad je muzička priredba »Karavan«, umesto da se održi na otvorenom, kao što jebilo najavljeno, počela u dvorani Doma kulture u Novom Beogradu, milicija je kod podvožnjaka »zaustavila i razbila« studentsku kolonu koja se uputila u centar grada. Nijedne novine to nisu zabeležile!
»Novosti«su sutradan imale informaciju, ali je na nju stavljen embargo, za koji se nije znalo odakle je stigao.

Ono što se potom događalo niko više nije mogao da naziva incidentom. Naprotiv, nosilo je sve elemente društvene krize, pa se niko više nije usuđivao da stavlja embargo na informacije, ali su se nadležni iz petnih žila trudili da ih uniformišu. Bez obzira na lična osećanja, novine i većina novinara su prenosili zvanične verzije događaja. Uprkos tome, »Novosti«su uspele, ako ne rečju, onda slikom, da čitaocima koliko-toliko verno predoče šta se stvarno zbivalo. Kad je milicija brutalno sprečila i njihov drugi pokušaj da savladaju bedem podvožnjaka, studenti su se zatvorili na fakultetima i nezadovoljstvo svojim stanjem pretvorili u politički protest.

Ako nisu mogle da se odupru direktivama i faktički morale da objavljuju frizirane informacije i komentare po nalogu, »Novosti«su fotografijama na prvim stranama i, još više, fotoreportažama na srednjoj strani, ipak predstavile javnosti pravu prirodu zbivanja. Bilo je i drugih sličnih situacija u kojima je naš list morao da »vibrira«: na jednoj strani, da se drži »pravila igre« koja su nametale vlasti, a na drugoj - da ispuni svoju misiju sadržanu u svom nazivu. O demonstracijama u Prištini kasno u jesen te iste godine takođe nismo pisali onako kako smo hteli, već prema direktivi, ali su fotografije i u tom slučaju saopštavale ono što se u izveštajima moralo izostaviti. Tako je bilo i kad je izbio štrajk rudara u Trepči, i još u nekoliko sličnih situacija.

Ali, iz tih 60-ih jedan događaj je imao isti tretman u
»Novostima«kao i u svim ostalim medijima - »pad« Aleksandra Rankovića. Plenum Centralnog komiteta SKJ, prvog jula 1966. na Brionima niko nije mogao da interpretira po svome, već samo u vidu dobijenih saopštenja. Kao ni hajku koja se potom sručila na ovog čoveka i čistku koja je prohujala kroz sve nivoe tajne policije, saveznog i republičkog ministarstva unutrašnjih poslova i lokalnih službi. Godinama i decenijama, »Novosti«će biti usamljene u svom specifičnom načinu praćenja političkih zbivanja, sve dok se i drugi mediji nisu »oslobodili«, uporedo s promenama na domaćoj političkoj sceni i uvođenjem višepartijskog sistema, na početku poslednje decenije prošlog veka.

Prikaži 10 vesti Prikaži sve vesti