NA nedavnoj premijeri “Mačke na usijanom limenom krovu” u Madlenijanumu (režija Ivana Vujić) u publici je moglo biti (a nije) i četvoro nekadašnjih beogradskih protagonista slavnog komada Tenesi Vilijamsa: prva Megi i Brik (Olivera i Rade Marković) već su u poznijim godinama, dok Snežana Bogdanović i Žarko Laušević, sticajem različitih okolnosti, već godinama žive u Americi...
Obe prethodne verzije su, takođe sticajem okolnosti, bile na sceni Beogradskog dramskog. Ipak, i čar i usud ove predstave je da će, čini se, zauvek ostati upamćena po nezaboravnoj interpretaciji umetničko-bračnog para Marković. I Oliveri u nezaboravnom crnom kombinezonu (slici koja se urezala u pamćenje čak i onih koji nisu gledali predstavu), zbog koje je ostala da slovi za “najerotičniju pozorišnu pojavu” do današnjih dana...
Naravno, Nataša Ninković i Nenad Jezdić sada su doneli neke nove, svoje junake, ali i neminovno podsetili na famoznu prvu postavku, zbog koje se te davne 1956. godine zaustavljao saobraćaj prema Crvenom krstu. Praizvedba je samo godinu dana ranije bila na Brodveju u režiji Elije Kazana. Naša “Mačka” pojavila se s potpisom Minje Dedića, a u podeli su bili i Tatjana Lukjanova, Slobodan Perović, Ljiljana Krstić i Bata Janićijević.
Već sutradan, na stranicama tada mladih “Novosti” čitaoci su mogli da se upoznaju s “vrućim” izjavama upravnika Narodnog pozorišta Milana Bogdanovića i Beogradske komedije (današnjeg Pozorišta na Terazijama) Branka Đorđevića, koji su hvalili glumce, mada nisu uočavali kvalitete teksta. Bogdanović je, između ostalog, izjavio da smatra da komad sam po sebi ne izaziva potrebu za velikim diskusijama, kao i da je slika izvesnih morbidnih društvenih stanja data sa kritikom i osudom.
Možda je najbolje Rade Marković “skenirao” okolnosti u kojima je socijalistički Beograd, nenaviknut na savremenu američku dramaturgiju, primio ovu predstavu. Iako, kako “Brik” zapaža, komad nije zahvatao dublji društveni problem, progovorio je o nekim intimnim ljudskim odnosima, homoseksualnoj naklonosti, umiranju od raka, problemu nasledstva (što su sve bile sasvim nove teme u pozorištu) a to što se glavni ženski lik pojavio u kombinezonu bio je neviđen i nezamisliv događaj!
- Nisam imala osećaj samopokazivanja, bez obzira što sam bila mlada i lepa - sećala se Olivera Marković. - Bila sam obuzeta pozorištem... Shvatila sam da u meni ima mnogo te prkosne, hrabre Megi koja se bori protiv svih, ne obazirući se na to što će opeći šapu da bi postigla ono što želi.

LEPOTA I ŠARM
KOLIKO je Olivera bila “mačkasta” i neodoljiva u ulozi Megi, svedočio je i Hugo Klajn:
- Gipka i okretna, šunjala se vrebajući, spremna da skoči i opasno ogrebe svojim skrivenim kandžama. Da li je za glumicu važna lepota? Iskreno govoreći, važna je, naročito kad je glumica mlada. Šta da radiš s glumicom koja nije lepa? Ako već nije lepa, mora da ima nešto markantno. Ili šarm. Šarm može da nadoknadi lepotu.
A Olivera je bila bogato obdarena i jednim i drugim...

NjUJORK, NjUJORK
U DOMU Lija Strazberga u Njujorku, na dočeku nove 1969. godine, Rade Marković se susreo sa glumcem Benom Gazarom koji je igrao Brika na svetskoj premijeri “Mačke”. Glumica Šeli Vinters je među ženama sprovela anketu “ko je lepši Brik”, a naš glumac je dobio dovoljno rečit aplauz.

LIZ KAO MEG
TEKST je Vilijamsu doneo drugu Pulicerovu nagradu (prva za “Tramvaj zvani želja”), a film (1958) u režiji Ričarda Bruksa, sa čuvenim parom Elizabet Tejlor i Pol Njumenom - planetarnu slavu.