ZASTAVNIK prve klase JNA u penziji ne snalazi se u vremenu sadašnjem, a ne želi ni da se prilagodi: odlučuje da se preseli u podrum svoje zgrade, prepun stvari koje su obeležile njegovu prošlost - značke, knjige, uniforma, diplome davaoca krvi... Postaje živi eksponat jednog zaboravljenog doba i zaboravljene zemlje u kojoj je ostavio najbolje godine, snagu i emocije - siže je komada Gorana Petrovića „Matica“, čija je praizvedba u subotu (12. marta) na sceni Ateljea 212, u režiji Rahima Burhana.

Jedan od naših najznačajnijih i najtiražnijih pisaca (novi roman „Ispod tavanice koja se ljuspa“ pojavio se prošle godine u izdanju naše kuće) treći put biće „viđen“ na pozorišnoj sceni.

- Nije mi bilo lako, nije to moje polje - kaže, uz gotovo stidljiv osmeh, Goran Petrović. - Tek posle četvrte knjige proze sebi sam priznao da sam pisac. Morao bih da napišem još nekoliko drama da bih se osećao kao dramski autor...

SISTEM VREDNOSTI - MNOGI sistemi vrednosti u današnje vreme su porušeni, razgrađeni, a novi nisu uspostavljeni, ili se nalaze tek u tragovima. Previše pretapamo i recikliramo. Sve, pa i ono što ne bismo smeli. Na neki način, ovaj tekst govori ne samo o odbačenim stvarima već i o ljudima. „Matica“ nije žal za starim, već zapitanost gde je mera između prošlog i budućeg. A mi smo spremni da živimo ili jedno ili drugo. Otud nam je sadašnjost invalidna...

Posle „Opsade crkve svetog Spasa“ (za koju je dramatizaciju i režiju uradio Kokan Mladenović), „Skele“ - koju sam naziva „prigodnim tekstom sa elementima drame“ (napisan povodom 200 godina srpske državnosti, takođe u Mladenovićevoj režiji), pred pozorišnu publiku stiže „Matica“. Ovog puta, radio ju je specijalno za Atelje 212, u sezoni koja nosi naziv „Nedžt Yu“.

- Nisam siguran kakav sam tekst uradio sveukupno uzevši, ali ima nekoliko dobrih rečenica - nastavlja u svom stilu, ovaj po mnogo čemu netipičan sagovornik. - Bilo je uzbudljivo pisati, u jednom trenutku saznao sam i ko će igrati. Shvatio sam i kakvo su zadovoljstvo imali pisci koji su stvarali za određene glumce. Inače, Teatar u podrumu Ateljea 212 i simbolički odgovara prostoru u kome se radnja dešava: podrumu jedne desetospratnice.

A „matica“ je onaj šestougaoni deo, šraf bez koga ne može da funkcioniše bicikl. Naravno, naslov komada nosi višeznačnu simboliku i nema veze samo sa trudom zastavnika Gavrilovića da u podrumu popravi unukov bicikl:

- Podrum, kao i svaki drugi, „skuplja“ stare stvari i ljude. Skloni smo da vrlo lako odbacimo sve što nas, između ostalog, čini ovakvim kakvi jesmo. Odete na buvljak i vidite koliko ne brinemo o to malo kontinuiteta koji imamo, gotovo je neverovatno kakve se knjige izbacuju iz biblioteka... Nečiji životi i uspomene sabiju se u dve-tri kutije, onda one odu na vrh nekog ormara, pa se u jednom trenutku nađu u podrumu, da bi u narednom momentu došle do kontejnera. Sledeći korak je buvljak. A svaka ta kutija ima priču...

Petrovićev junak, zastavnik Gavrilović, napustio je dobrovoljno stan i sa svojim „kutijama“ otišao u podrum, ustupajući mesto sinu koji je, kao izbeglica, došao s porodicom. Otac se povukao da bi im obezbedio prostor jer, kako kaže, ne može da živi u stanu sa toliko emocija:

JEZIK - ZA mene se često vezuje poetičan jezik, koji u pozorištu može delovati izveštačeno. Zanimljivo je kako će zvučati u predstavi... Rekao bih da dobro funkcioniše, zahvaljujući i glumcima i reditelju Burhanu.

- Ima oko nas puno ljudi koji su se povukli. Nema to mnogo veze sa ideologijom, ali jeste metafora one velike Jugoslavije koja je završila u „podrumskim prostorijima“. Komad samo prati sudbinu ljudi i, na neki način, nekadašnje države. Nisam želeo da govorim o bilo čijoj krivici: pojedini ljudi su se obreli kao krivci, a da ništa nisu skrivili. Takvi su i likovi mog komada. Sin koji je završio marksizam danas nema posla, žena zastavnika je život provela u selidbama i sad kada može, konačno, da živi na miru sa svojim mužem - ne živi, pukovnik (Garvrilovićev drug iz vojske) koji ima ambiciju da ispravi enciklopediju Jugoslavije, pa na njenim marginama zapisuje svoje primedbe...

„Matica“ je, sve u svemu, priča o izolaciji u najširem smislu. Jer, neki „ne učestvuju“ u sopstvenom životu zato što to ne žele, a drugi zato što ne mogu:

- Postajemo bezosećajno društvo. I previše zablesnuti svetlom reklama i reflektora. Ali i pored toliko „svetlosti“ retko uspevamo da prepoznamo i vidimo ono što treba. Ja sam detaljista, čini mi se i na polju drame: pokušavam da čitaoca i gledaoca upozorim da je svet, zapravo, sačinjen od detalja. Zato naša komunikacija ne bi trebalo da se sastoji od golih informacija, već od priče. I moj tekst je pisan, nadam se, sa puno duhovitih detalja. Oni su tu i da podvuku tragičnost junaka. Nažalost, danas smo oguglali na tragedije bilo koje vrste: gledamo TV seriju, dok ispod teče kajron kako je neko negde bacio bombu i stradalo toliko i toliko ljudi. Postalo je to nešto „tekuće“ i u bukvalnom smislu.

A na pitanje kako smo mi postali tako bezosećajni, Petrović ne nudi lakonski odgovor:

- Na civilizacijskom nivou imamo imperativ mladosti, lepote i posedovanja. Spremni smo da sve učinimo ne bismo li zadovoljili neke potrebe, a u stvari, živimo simulaciju života. Verujem da mnogi ljudi toga nisu ni svesni. To što se živimo u jednoj vrsti obilja (bez obzira na to što je reč o siromašnom društvu) ne znači da suštinski bilo šta biramo... Već nekoliko meseci me muči jedna slika iz Beča, galerije „Albertina“ i gostujuće izležbe posvećene Mikelanđelu i Pikasu. Većina posetilaca je možda prvi put imala priliku da vidi tako nešto. Pa ipak, uglavnom su umesto slika i skica majstora, gledali u ekran na kojem su se vrteli fulmovi o Mikelanđelu i Pikasu. To nije normalno...