UMESTO u Viminacijumu, gde bi krvava borba za vlast Ričarda od Gločestera dobila univerzalan, istorijski značaj, predstava “Ričard Treći”, zagrebačkog gradskog teatra “Gavela” odigrana je u Centru za kulturu u Požarevcu, pa smo, možda, videli (i čuli) izvođenje ove glamurozne predstave u prilagođenju za gostovanje.

Najpoznatija Šekspirova tragedija (neki je smatraju i istorijskom dramom), o fizički i karakterno nakaznom budućem kralju, Ričardu Trećem (pisana 1592), bavi se anamnezom njegovih zločina, koji su, napokon, doveli do toga da zločinac i manipulator ponese krunu. Istu onu, sa kojom će, kada je, predimenzioniranu, sanja u poslednjoj noćnoj mori, skončati. U dramaturškoj adaptaciji Dubravka Mihanovića, koja napola skraćuje originalni Šekspirov tekst i sublimira ga na “srce tame” Ričardovih zločinstava, da bi se domogao vlasti, Popovski radnju fokusira na samog Ričarda, koga, kao i sve svoje uloge, savršeno precizno i istinito igra Ozren Grabarić. Njegova fizička nakaznost je tek u naznakama, a duhovna i karakterna ružnoća su zapretene u izvesnom crnom humoru, sa kojim manijakalno čini zlo, ne obazirući se na posledice. Grabarić ima autentičan glumački talenat, da na sceni bude kao u ogledalu - i lik, koji tumači, i on sam, glumac, koji se obraća direktno gledaocu. U njegovoj igri je uvek prisutna nota teatralizacije, prosto rečeno, “igra u igri”, koja multiplikuje simbol koji predstavlja na sceni, munjevito ga transformišući u suprotstavljene krajnosti, pa se tako najtragičniji dramski motivi preobraćaju u grotesknu suprotnost, bez posledica po tačnost dramskog izraza. U “lakoći zločina” Ričardu, Grabariću, pomažu odlični ženski likovi, na kojima Popovski, drugostepeno, bazira ovaj svojevrsni politikantski saspens: Martina Čvek (Ledi Ana), Dijana Vidušin (Kraljica Elizabeta), Bojana Gregorić Vejzović (Kraljica Margareta) i Slavica Knežević (Vojvotkinja od Jorka) tragediju svog statusa i pola nose kao kamen, koga se ne mogu osloboditi, krvavu sudbinu, utkanu u istoriju i sudbinu.

PROČITAJTE JOŠ - POZORIŠNA KRITIKA: Prepiska sa istorijom

Popovski na (mnogo puta viđenom) stepeništu, sa izvrsnim svetlom, maglama i videom na providnoj zavesi ispred scene, na kojoj se ispisuje istorijska situacija, neophodna za razumevanje radnje, prikazuje Ričarda kao ljudsko biće, koje, naročito u podsvesti, muče zločini koje čini. Iako pomalo stripovana, preprečena, ova predstava je veoma efektna u svom modernom ruhu, u novom, izvrsnom prevodu Endija Jelčića. U prvoj sceni, u jednoj od svojih fantazmagorija, Ričard od Gločestera svojom prvom replikom, “Kraljevstvo za konja!” akontira kraj, kada će, poražen kao ratnik i kao ljudsko biće, skončati, sklupčan, pod bubnjevima bitke koju vodi i u svom krvavom snu. Katarza Ričardovog poraza izostaje. Predimenzionirana kruna, litre krvi i ogledalo na sceni je relativizuju i targetiraju vekove, koji će, do naših dana, biti ne manje krvavi i nepravedni.