U slikarstvu Slobodana Sotirova (Pirot, 1926. - Beograd, 2015) od čijeg odlaska su protekle tri godine, prožimaju se apstrakcija i realizam, kao možda jedine dve važne paradigme kada je reč o umetnosti. Vasilij Kandinski je tvrdio da će u budućnosti “postojati samo veliki realizam i velika apstrakcija”. Sotirov je uzimao najbolje iz ovih umetnosti, a eliksir koji je stvarao je čista likovnost, odsustvo priče i spoljašnjih uticaja. Priroda i predmeti na njegovim platnima sami govore nemuštim i svima razumljivim jezikom. Ako kod njega nema naracije već samo slikarstva koje teži da se uzdigne do apsolutnog, ne znači da nema simbolike, istorije i sećanja. Njegovo slikarstvo nije moderno ni tradicionalno već nadmoderno, otvara tajnu ljudskosti, umetnosti u kojoj ne preteže osećajni niti idejni element.

PROČITAJTE JOŠ - POGLED ISKOSA: Vera, krv i lepota

Ovaj beogradski, srpski i bugarski slikar kao da se rukovodi devizom Mila Milunovića da ne postoji stara ni nova umetnost već samo dobra i loša. Usredsređen na unutrašnji horizont vrednosti, slikao je kao što priroda stvara, spontano i lako, ali ne bez ogromnog udela iskustva, ili kako je Veljko Petrović rekao: “Najbolji način da improvizujemo je da se što bolje pripremimo”. Slikar kao da svija gnezdo, peče hleb, gaji sviloprelju ili pušta leptire sa svojih platna. Svestan je da liniju prave ptica u letu, balerina, grom i mrav na svojoj stazi. To je bela, nevidljiva, ili imaginarna linija, na čijem kraju počinju crtačev rez i slikarev potez. Kao mahune u jesen otvaraju se šljive na belom ubrusu Sotirovljevih kompozicija; umetnika interesuju jedrina i čistota, vedrina i snaga, život u najdubljem smislu. Taj veliki poznavalac mrtve prirode i portreta, svoje predmetne postavke sagledava odozgo, skoro iz ptičje perspektive, jer oko slikara pripada nebeskom svetu, to je ono Albertijevo “krilato oko” koje putuje po svetu i vidi što drugi ne umeju.

Tajna ovog majstora nije samo u moći predstavljanja već i viđenja, jer uočava fine razlike lokalnog tona i nijansi. On je bio slikar osetljivog duševnog sastava, ali čvrsto povezan sa realnošću, znao je da vida ljubavne jade ali i da razume decu, jer je pripadao sada izumirućoj drevnoj rasi pravih umetnika. Gajio je ljubav prema jednom cvetu danima ga slikajući kao i poetične portrete svoje supruge; kod njega je pozadina ne manje bitna od prvog plana, a voće, povrće, hleb i predmeti uzdignuti su na najviši nivo. Samo slikar koji toliko poštuje svet ima pravo da ga predstavlja; lokalno, balkansko, sa njim postaje univerzalno, drama nestajanja i poezija života vide se na svakom delu. Kao i Hokusaj, otelovljuje pravog stvaraoca, slično japanskom majstoru, izuzetno je slikao i u poznom dobu. Možda će tek neki posvećeni znalac otkriti kakvi su umetnici stvarali u Srbiji na prelomu dva veka.