Živojin Ivanišević jedan je od retkih srpskih galerista sa višedecenijskim izložbama, monografijama i knjigama o savremenoj srpskoj umetnosti. Objavio je dvadesetak obimnih, višejezičnih knjiga i učinio za srpsku umetnost više nego sve ostale naše institucije zajedno. U njegovoj beogradskoj galeriji “Pariski krug”, nazvanoj po čuvenim srpskim slikarima iz Pariza koje Galerija najčešće predstavlja do 1. februara samostalnu izložbu slika ima slikar i crtač Vasilije Vasa Dolovački (Bavanište, 1960).

Povod za izložbu je i izlazak njegove druge, obimne monografije, u kojoj su predstavljeni novi radovi tog profesora i uglednog umetnika. Reč je slikaru koji je možda jedini u našoj umetnosti uspeo da usaglasi poetski realizam sa metafizičkim slikarstvom; njegova kritika Salvadora Dalija u funkciji je takve estetike - uzeti iz nadrealizma najtiše i nasmirenije, stvarati na rubu velikih likovnih događaja, bez aktuelne buke i besa ali duboko sadržajno, kloniti se hiperrealizma i vulgarnog naturalizma, izbeći po svaku cenu estetiku šokantnog i ružnog ali i kič, komercijalnost i ispraznost savremenog realizma. On je našao idealnu meru za spajanje realnog i nadrealnog, impresionističkog i metafizičkog, sna i jave, što podrazumeva veliku likovnu kulturu i posebne strategije osvajanja uljane slike, sa svim njenim klasičnim zakonima kompozicije, proporcije, anatomije i perspektive. Malo je slikara koji i danas imaju takva znanja i koji pred sebe postavljaju takve zadatke. Dolovačkom je tim teže što ulazi u prostor klasično shvaćenog slikarstva, u kom su pre njega stvarale hiljade vrhunskih umetnika, ali je njegov poduhvat smisleniji, time što je izazov veći i teži, a rezultati značajniji.

PROČITAJTE JOŠ - POGLED ISKOSA: Slikarski plamen Željka Đurovića

Taj stvaralac nije kao najbolji naši umetnici imao sreću da stvara u neko bolje vreme, u kom bi njegov dar bio prepoznat na višem nivou i na pravi način i u kom bi imao prave takmace. Umetnici tog tipa su u današnjem državnom sistemu favorizovanja isključivo avangardne umetnosti na margini, oni su sadašnji “andergraund” ili kako je Nikola Kusovac rekao za tu skrajnutu scenu figurativne umetnosti: “Sakupljaćemo se po katakombama”. Pravi znalci umetnosti, ne oni zasenjeni samo trenutno aktuelnim i zanimljivim dešavanjima, znaju da cene ovakve istrajne i duhovno nepokolebljive dosege u umetnosti. Vasu Dolovačkog ne dodiruju mnogo pomodni noviteti, scenske kretnje u novim vizuelnim praksama, on stoji čvrsto na svojim, još na beogradskoj Likovnoj akademiji zasnovanim pozicijama, nastavljajući tamo gde su majstori beogradske međuratne škole stali, ali uzimajući i najbolje od Leonida Šejke i majstora srpske škole fantastike, sluteći sintezu a ne destrukciju. Za njega je kao i za Šejku slikarstvo vid molitve i on mu je duboko odan, ili kako bi Dragan Jovanović Danilov rekao: “Stvara u pravcu našeg srca”.