PO prirodi sam dobronameran čovek, sklon pravljenju ustupaka, donde dokle me odustajanje ne počne ozbiljno ugrožavati. Kad mi popuste trpila, trgnem se i saspem sve što imam. Tako sebe vidi Milovan Danojlić (1937), jedan od najistaknutijih i najplodnijih srpskih pisaca, akademik i predsednik SKZ. Uz “Izabrane pesme 1957-2017”, u izdanju “Književnih susreta na Kozari”, nedavno su mu objavljena i “Pisma bez adrese 3” (izdavač “Službeni glasnik”), zbirka kolumni bez dlake na jeziku (objavljenih u “Pečatu”), što je bio i povod za ovaj razgovor.

Godinama Danojlić živi u Poatjeu (Francuska), ali je često i u Beogradu i u Ivanovcima, rodnom selu u Šumadiji. O njegovom izuzetno bogatom i raznovrsnom opusu, u kome su romani, pesničke knjige, eseji, knjige za decu, nedavno se pojavila obimna studija Valentine Hamović “Poetika čistog duha”, u izdanju “Službenog glasnika”.

PROČITAJTE I: Milovan Danojlić: Zapad će pojesti sopstvene laži

* U kolumni o ceni angažovanja ističete kako pisac ne bi trebalo da se upušta u dnevnopolitička sporenja i prepucavanja...

- Za pisca su svi ljudi ravnopravni, svako opredeljenje zaslužuje pažnju u meri u kojoj poštuje suprotna opredeljenja. Svaka partija ima delimičan uvid u stvarnost, zastupa delimičnu istinu - zato se i zove partija, deo, jedna strana celine. Birači joj daju privremeno poverenje, mogućnost da isproba svoj program. Politika je veština usaglašavanja suprotstavljenih interesa, probijanja kroz unakrsnu vatru zahteva i očekivanja, tu nekoga morate obmanuti, ostaviti na cedilu, slagati. Piscu je utoliko teže se snaći što on razume sve zahteve, sva, pa i pogrešna shvatanja, posebno ona koja su u manjini. Njegovo je da opisuje, a ne da propisuje, da pokazuje sveuvid, a ne stranačku isključivost. On bi svakog da razume, svakome da dadne što mu pripada, a to u stvarnom životu nije mogućno. Zato ne treba da se meša u dnevnu politiku.

* Pišete da ste ponosni zbog učešća (proleće 1990) u obnavljanju stranke Ljube Davidovića, ali zaključujete: “Demokratijo, ljubavi moja i zabludo moja!”

- Ponadao sam se da obnavljamo stranku koju su nekad vodili Ljuba Davidović i Milan Grol, prosvetljeni duhovi, oličenja narodne demokratske širine, mudrosti i trpeljivosti. Ispalo je kako je ispalo, ubrzo su počela trvenja i borbe za vodeće položaje. Posle kraćeg vremena sam se, tiho povukao. Trenutak je, i inače, bio loš. Razbuktala se pogana balkanska mržnja, izbili su ratni sukobi, nekadašnje jednoumlje se izrodilo u bezumlje. Loš početak, a nastavak neslavan i jadan.



* Ističete kako živimo u vremenu beščašća i pokvarenjaštva planetarnih razmera. Šta mogu čestiti i pošteni?

PIŠEM I ZA FIOKU * A ŠTA sada pišete? Kada čitaoci mogu da očekuju vašu novu knjigu? - Pišem, i dalje, ali ne žurim sa objavljivanjem. Poslednju godinu dana sam utrošio na prepevavanje Šekspirovih “Soneta”. Dosad sam objavio šest knjiga dnevničkih zapisa i hronika, pa to i dalje činim. Pišem i za fioku: tako sam, u ranoj mladosti, počinjao... Objavio sam više od 50 knjiga poezije i proze, ako je za vajde, dosta je.

- Čovek-pojedinac i u najgorim uslovima može gajiti osnovne ljudske vrline, ispunjavati dužnosti koje ga čine slovesnim bićem. Nisam u stanju da utičem na odnose među velikim silama, ali mogu olakšati život članovima svoje porodice, negovati verna prijateljstva, savesno raditi svoj posao, gledati da ne zagađujem prirodu, bdeti nad svojom baštom, kako se, nekad, izrazi Volter. Kad bi svako bio pažljiv prema svojoj najbližoj okolini, cela planeta bi odahnula, kroz nju bi prostrujala živorodna energija. Onaj ko savesno obavlja svoj posao, samim tim biva i društveno koristan. Kapitalistički tretman čoveka i rada, prirodne sredine i moralnih normi, glavni je generator opšteg beščašća i svetskog zla. Ideologija slobodnog tržišta i bespoštedne konkurencije je surovija od boljševičke utopije. Ona je umrla prirodnom smrću, a ovo čudo bi da traje večno.

* Kao višedecenijski spoljni saradnik novina zaključujete da je nekada štampa obaveštavala javnost o događajima, a sada je poučava šta o njima da misli.

- Nevolja je što su štampani i elektronski mediji sa poučavanja prešli na bezočnu propagandu, na ratnohuškačko slugeranjstvo. Pogledajte samo šta sada rade sa Venecuelom. Vodeća sredstva zapadnih demokratija, ono što naša pokondirena elita zove mejnstrim, aktivno je učestvovala u pripremanju i izvođenju razbojničkih napada na Irak, Avganistan, Siriju, Libiju i Srbiju. A publika, pored toga što ne veruje novinama, deo laži mora da proguta. Laže se na stotinu načina, čak i pomoću istina, iščupanih iz konteksta, ili nepotpuno predstavljenih. Ja sam još devedesetih zapadnu štampu prestao uzimati u ruke iz gadljivosti, a naša mi je nedostupna, mada i u njoj ima svega i svačega. Raspitajte se ko neki list ili TV kanal plaća, pa ćete znati šta ćete u njima pročitati ili čuti.


Milovan Danojlić,Foto M. Labudović

* U kolumni “Smrt levice i propasti desnice” čitamo o istrošenosti i ofucanosti velikih ideja i pokreta. Ima li, ipak, nade?

- Levica se utopila u desnicu, desnica je izgubila božansku samouverenost. Šezdesetosmaši, u Francuskoj, postadoše sluge američkog imperijalizma, a naši su vajni komunisti, još dok su bili na vlasti, kao pripadnici vladajuće klase, službenici po ambasadama i predstavništvima šurovali sa prekookeanskim gazdama, pa danas, u nevladinim organizacijama i drugde, nastavljaju da ugađaju moćnim zaštitnicima. Poredak je dotukla kriza 2008, ali su se vlasti pobrinule da pokriju gubitke banaka i produže život nokautiranom bokseru. Noam Čomski, u svojoj poslednjoj knjizi, duhovito primećuje da u Americi još kako postoji socijalizam, ali samo za bogate, dok je sirotinji prepušten kapitalizam, da se između sebe proždire u konkurentskoj borbi za goli život. Sve je to opisano u delima jednog mislioca iz 19. veka: on se zvao Karl Marks.

PROČITAJTE I: Milovan Danojlić: Prodavao sam prvi broj „Novosti"

* Na jednom mestu navodite da niste jugonostalgičar, ali da bivša država nije uvek bila onoliko ružna kakva se na samrti pokazala...

- Prirodna je težnja svakog naroda da se uzdigne do univerzalnog, sveljudskog identiteta, ne gubeći, pritom, suštinske nacionalne odlike. To, danas, neuspešno i neiskreno, pokušava Evropska unija. Naš model univerzalnosti bilo je jugoslovenstvo. Ideal je propao, ali mu se ne moram izgrugivati, kao što to danas, iz očajanja, često činimo. Ja sam se nadao da ćemo se, sa povratkom političkih sloboda, združiti i zbližiti, kad ono sloboda dade maha mrziteljima i ubicama. Naši maloumni separatisti, pomognuti od svetskih lešinara, rasturiše jednu pristojnu i održivu zajednicu. Mi, Srbi nismo znali, oni nisu hteli, i sad nam ostaje da se izučavamo u veštini zvanoj gledanje svog posla.

* Jedan od dva teksta posvećenih ćirilici zaključujete da latinica jeste naše pismo “pod uslovom da se drži počasnog, drugog mesta”.

- Naša provincijalna, nemisleća elita umišlja da će se preko latinice približiti “kulturnijim” i bogatijim narodima. Odbacivanje ćirilice samo je jedan od znakova osećanja niže vrednosti i pristajanja na samokolonizaciju. Onomad, na jednom našem TV kanalu, čuh izvesnu damu, psihologa, kako govori o štetnosti hejt. To je engleska reč za mržnju (hate), ali gospođi se, valjda, čini da će upotrebom tuđice biti učenija i otmenija. Ćirilica je naša tradicija, bitno obeležje kulturne samosvesti, nemamo nikakvog razloga da je odbacujemo. Dakako, čovek ima pravo i na tu vrstu duhovnog samoubistva, pod uslovom da to čini svesno. Mi to, često, činimo iz nepromišljenosti, lenjosti, neznanja. Poljuljali smo se, oslabili smo, ponizili su nas, ne znamo kud glavom udaramo. Ja sam život proveo čitajući knjige na latiničkim jezicima, ali pesmu mogu napisati jedino Ćirilovim slovima.

Milovan Danojlić,Foto V.Danilov

* Hoće li najavljene izmene Zakona o Srpskoj književnoj zadruzi doneti najzad bolje dane ovoj uglednoj izdavačkoj kući?

- Ta me je vest veoma obradovala, najzad! Zahvalan sam Ministarstvu kulture i Vladi što su pokrenuli stvar sa mrtve tačke, nadam se da će i u Skupštini Zakon biti prihvaćen. Srpska književna zadruga je, pored Matice srpske, najstarija nacionalna kulturna ustanova, osnovana 1892. Pod bivšim režimom je napredovala, komunisti su strahovali da ih ne proglase za “grobare kulture”; neoliberali ne pate od takvog straha, pa je zadruga, kroz godine “tranzicije”, prošla kao bos po trnju. Ja u zadruzi imam jednu počasnu funkciju, i sad mi je laknulo na duši. Strahovao sam da joj se ne desi neko zlo.


OPAO UGLED PISACA


* A KOJI je vaš najjači utisak iz susreta i razgovora sa Ivom Andrićem, o čemu takođe pišete u knjizi?

- Andrića sam veoma poštovao, i on mi je uzvraćao izvesnom pažnjom. Nama, mlađim piscima, on je bio jedna od repernih tačaka vrhovne kulture, imali smo u koga da gledamo, prema kome da se odmeravamo. Bojim se da mladi, danas, takvog sazvežđa na nebu nemaju. Njima je, i inače, teže, književni život je zamro, časopisi su se proredili. Petar Cvetković s mukom izdaje trobroje “Srpskog književnog lista”. Društveni ugled pisaca je opao. U ovome što govorim nema ničeg ličnog, meni je naša siromašna zemlja obezbedila pristojan život u starosti, ali se kultura, ni u bogatim zemljama, bez smišljene brige, ne može održati.