DRAGOŠ Kalajić je za savremenu civilizaciju govorio kao o jedinoj u istoriji koja ne poštuje stare ljude, one koji je život naučio mudrosti i iskustvu a ceni isključivo mladost, po svaku cenu, pa i terora da svi moraju da joj se saobraze. To dovodi do odbacivanja ljudi u mnogim profesijama koji su prošli prvu mladost, da i ne govorimo o tome da kultura koja ne zna za svoju starost i prošlost nema ni budućnost, ili je to i cilj tvoraca ovakvog poretka. U Srbiji su najstariji likovni umetnici Petar Omčikus (1926) i Bogoljub Jovanović (1924). Omčikusa je zahvatila duboka starost i nije više radno sposoban a Jovanović se dobro drži, mada čini se da više ne slika. Slikar Bogoljub Ivković (Gradsko, 1924), međutim, ne samo što je mentalno bodar, već i u devedeset petoj godini i dalje slika i planira da uskoro napravi veliku retrospektivnu izložbu.

PROČITAJTE I: POGLED ISKOSA: Novi realizam Ivane Živić

Taj majstor likovne metafizike živeo je deset godina u Parizu (1965-1974), u herojsko vreme uspona srpske i evropske figuracije, pa i dalje održava vezu sa Francuskom. Njegove izložbe u Galeriji Kulturnog centra u Beogradu 1978. i 1986. godine bile su prvorazredan likovni događaj, a novije radove predstavio je 2011. godine u Galeriji ULUS u Beogradu. Duhom vitalan, Ivković je jedan od retkih savremenih slikara koji i u poznim godinama slika isto onako dobro kao u najboljim danima, vladajući bolje većim galerijskim formatom nego kamernim. Tekst u katalogu te izložbe istoričarke umetnosti i upravnice Galerije Jasminke Plavšić - Đerković jedan je od najbolje napisanih o ovom umetniku, o kome je izazovno pisati.

Ivković je među boljim našim slikarima, u svetskim razmerama majstor retke umetničke forme kakva je poetska fantastika, ali njegov nemali opus nije odgovarajuće vrednovan, nema ga u referentnim izdanjima. Na njegovim slikama nema demonskog, čudovišnog i izobličenog, nema ni za fantastiku karakterističnih metamorfoza, što ne znači da nema simboličkog. U prvom planu su figure žene i muškarca, postavljene u različite snovite pejzaže, slojevitih značenja, u kojima preovlađuju nijanse jednog tona i akcenti suprotnog, čime se kompozicija dovodi u kolorističko jedinstvo. Čovek je uzdignut u predele mašte kao biće sna, prikazan po pravilu vertikalno, stremeći nebu i duhovnim visinama a pejzaž je poetizovan. Susret sa iracionalnim umetnik je doživeo u ranom detinjstvu kada je njegova majka uveče okupljala decu i pri škiljavom svetlu sveće im pripovedala neobične i strašne priče. Mnogo od dečjih, prvih, naivnih ali dubokih fascinacija ima u njegovim radovima. U njima dolazi do izraza stara istina da umetnik koji ubije dete u sebi prestaje da bude stvaralac. Njegovo slikarstvo je sada ta stara nedosanjana bajka, o drugim, možda višim svetovima, koju iznova priča sa svakom novom slikom, ali nikada ne završava, priča onoliko savremena koliko je i tradicionalna.