ZAŠTO da živim u akvarijumu usred okeana? - ova usputna rečenica Rialde Šebek (nekada Kadrić) mogla bi, zapravo, da bude i njen životni moto. I to još od tinejdžerskih dana, kada ju je cela Jugoslavija upoznala i zavolela kao Mariju u "Ludim godinama" (potom u još sedam filmova ovog serijala Zorana Čavića), pa do današnjih dana, kada se posle nekoliko decenija ponovo obrela u Beogradu kao psihoanalitički psihoterapeut. U tom svojstvu, nedavno je učestvovala i u stvaranju predstave "Kad je Niče plakao", koju je po čuvenom romanu Irvina Jaloma postavio na scenu UK "Vuk" glumac Goran Jevtić.

PROČITAJTE JOŠ - EVO KAKO SE MARIJA IZ "ŽIKINE DINASTIJE" OPROSTILA OD JELENE ŽIGON: Jelena će za mene biti tu dok postojim

S velikom popularnošću suočila se kao devojčurak neobične lepote, u liku čedne gimnazijalke koja doživljava veliku ljubav i u njoj neplaniranu, maloletničku trudnoću. Rialda je tako, sa samo četrnaest godina, morala da "iznese" priču zreliju od njenog doba, pa joj se i prvi poljubac u životu desio na filmu.

PROČITAJTE JOŠ - NEBOJŠA GLOGOVAC - U ime glumca

- U dramsku grupu Radio Beograda otac me je, na moje insistiranje, odveo već sa jedanaest godina - kaže u razgovoru za naš list Rialda Šebek. - Ulogu Marije trebalo je da igra Sonja Savić, ali ja sam (pošto sam čula o čemu se u filmu radi) prišla pomoćniku reditelja Dušanu Zegi i rekla da sam ostala trudna, a ne smem da kažem roditeljima. Još sam se i zaplakala! Prvo se zbunio, onda je "poverovao" mojim suzama. I, uloga je bila moja. Ako nešto ne tražite, nećete ni dobiti.

PREDSTAVA KAO INSPIRACIJA - MNOGO sam uživala inspirisana ekipom predstave "Kad je Niče plakao". Ništa u tom radu nije bila suva teorija već prokrvljena, oživotvorena psihoanalitička misao. Radoznalost i talenat ansambla provocira na otkrivanje i stvaranje narativa. Današnji, digitalni Edip lako može da "izgugla" odgovor na Sfinginu zagonetku koja i ne zahteva veliku pamet... Ono što Edip savremenog doba uveliko propušta je smisao odgonetanja. Predstava inspiriše na otkrivanje tajne prirode i prirode tajne. A to se uvek završava pitanjem o samom sebi: Ko sam ja? - kaže Rialda.

Film joj je širom otvorio vrata, a s njim je dobila i mnogo prostora, kojem će uvek u životu beskompromisno težiti.

- Tek kasnije sam shvatila koliko je to za mene bio izazov. Bila sam stidljiva, ali sam znala zašto to radim. Sećam se i prvog poljupca po mirisu duvana mog partnera Vladimira Petrovića, koji je igrao Bobu... Da sam se našla u sličnoj situaciji kao Marija, ja bih se odmah poverila roditeljima, jer bi to bio najkraći put do rešenja. Mada ne i najlakši.

Rialda je volela glumu i glumački proces. Želja da putuje i otkriva svet je, ipak, bila jača:

- Jednom sam konkurisala na FDU, upravo zbog potrebe da naučim proces. Već sam studirala kljiževnost. Na prijemni sam došla sa Strindbergovom "Gospođicom", a profesor Maričić me je pitao zašto nisam uzela "Koštanu". Odgovorila sam: "Zato što s njom ne mogu da se identifikujem i da je razumem". Pripremila sam, takođe, Katicu iz "Radovana Trećeg". I ja i sala smo se tresli od smeha, ipak, rečeno mi je da se ne bih uklopila u takvu ulogu sa ovim mojim licem. A za mene su neki privlačni glumci najbolji komičari: izblamirati se, izvući iz sebe idiota, staviti svoju sujetu pod lupu - konstantan je izazov.

Gluma nije postala njeno zanimanje. Završila je svetsku književnost, kasnije i master studije. Na osnovu takvog obrazovanja krenula je dalje. Iz Londona je za RTS slala kolumne i radio priloge, kroz rad otkrivala grad. Počela da sarađuje sa Bi-Bi-Sijem, poželela da ode u Pariz. Onda se, 1997, otisnula na "privremeni rad" u SAD, pošto je za "Glas Amerike" radila još iz Londona:

- U Vašingtonu sam srela mnogo tonaca i inženjera ratnih veterana. Pri kraju boravka tražila sam da radim noćne smene koje su mi omugućavale neke slobodne dane. Slušala sam priče tih ljudi, polako su se otvarali. "Glas Amerike" nije bila institucija koja je proizvodila novinarstvo, već održavala floskule tog sistema. Veterani su bili tu da bi ćutali i nešto radili, da se ne bi bunili. Od njih sam čula i za psihoterapeuta Dejvida Groua, koji je držao radionicu i predavanja u Njujorku. Radio je sa ljudima koji su ili imali teške ratne traume, ili su bili umetnici koji su preživeli velike fizičke nesreće. Onog trenutka kad sam shvatila da imam "dva cekina" da platim školovanje, krenula sam u trening.

U vreme bombardovanja Jugoslavije, Rialda se vratila u London i ušla u svoju ličnu psihoanalizu. Volontirala je, pohađala kurseve, nalazila poslove u kojima je mogla da stiče znanje:

- Da bih lakše dobila posao, završila sam još jedan master, ovog puta iz egzistencijalno-fenomenološke psihoterapije, pod pokroviteljstvom Univerziteta u Šefildu. Nakon tri godine kliničke prakse, potražila sam posao u Britanskoj nacionalnoj zdravstvenoj službi.

FILM I PSIHOANALIZA - ONO što je revolucionarno u psihoanalizi je da se misaonim procesima bavimo u odnosu na emocije, pa se i seminar koji jednom mesečno vodim u Beogradu zove "Film i psihoanaliza". Okupljam multidisciplinarnu istraživačku grupu otvorenu za sve koji gaje strast prema filmu, psihoanalizi i literaturi - kaže Rialda Šebek.

Radila je u nekim terapeutskim centrima, potom nastavila usavršavanje na najboljem mestu za psihonalitičkog psihoterapeuta, centru "Tavistok" u Londonu. Njen život između Beograda i Londona počinje 2016. U međuvremenu, sticala je iskustvo kao psihoterapeut u dve bolnice:

- Volela sam taj rad u multidisciplinarnom timu, nisam birala pacijente ni posao, birao je on mene. Jer, psihoanaliza je kao virus, "pronađe" vas.

A onda je došlo do "bregzita" i Rialda je rešila da Beograd ispita kao potencijalnu "bazu za starost":

- Susrećem se s ljudima vrlo različitih životnih priča, ali uglavnom s dovoljno snage da se suoče sa svojim "ja" u terapeutskom odnosu. Važno je upoznati sebe i prihvatiti život kakav jeste, učiti iz unutrašnjih konflikata, znati kako od tragedije napraviti podnošljivu svakodnevicu. Cilj psihoanalitičkog psihoterapeuta je promena, do nje se dolazi krpljenjem napuklih unutrašnjih struktura.

Vladimir Petrović kao Boba i Rialda kao Marija, Foto IMBD

Sličnost njenog današnjeg zanimanja s glumom je da i jedni i drugi moraju da teže autentičnosti, tragaju za istinom, budu radoznali. Sami su instrumenti svog posla. Jer, kako kaže, glumac ne treba da glumi već da "bude". I dok u Srbiji već ima mnogo ljudi koji joj se predaju s poverenjem, s britanskim pacijentima i dalje radi - uveče preko "Skajpa".

- Kao neko ko Beograd ponovo "otkriva" posle 32 godine, smatram da je sad mnogo bolje u poređenju sa ratnim periodom. U Britaniji su prilike stvorile potrebu da vlada interveniše nad lošim kvalitetom života, pa sad imamo i ministarku za usamljenost. Istraživanja pokazuju da veliki broj ljudi pati od socijalne izolacije. Nisu u pitanju samo siromašni i stari već i oni koji, naizgled, vode veoma uspešne živote. Takva situacija zahteva od kompanija da obrate pažnju na mentalno zdravlje zaposlenih, onih koji pucaju izgarajući na radnom mestu. Bez obzira na više standarde u poređenju sa Srbijom, kvalitet njihovog života je veoma ugrožen usamljenošću, depresijom, anksioznošću i bolestima zavisnosti.