U poeziji Milosava Tešića ponovo progovara celokupna srpska kultura, od živih snaga predačkog nasleđa, preko velikih istorijskih događaja, do ritma modernog rada. Poput jezičko-poetskog arheologa, on osluškuje drevne glasove i peva njihov novi život u svesti pesničkog subjekta.

Ovako dr Aleksandar Jovanović, profesor Učiteljskog fakulteta u Beogradu, otvara svoju višestruko zanimljivu i vrednu studiju "Stih i pamćenje", posvećenu stvaralaštvu jednog od najznačajnijih savremenih srpskih pesnika.

Tekstovi su nastajali različitim povodima u periodu od tri decenije i raspoređeni su u tri dela. Prvi čine tumačenja Tešićevih zbirki, pojedinačnih pesama i poema, a u drugom delu data su tri poetička razgovora sa pesnikom.

- Stavljeni jedan do drugog, tekstovi i razgovori međusobno se ulančavaju i dopunjuju, sledeći pesnikov razvoj od prvih do najnovijih ostvarenja. Knjigu zatvara pesnikova biografija, u kojoj sasvim ravnopravno stoje životne i pesničke činjenice. Ako čitaoci nemaju vremena (ili želje) da pročitaju celu knjigu, zadovoljan sam i ako pročitaju samo završno poglavlje - kaže, u intervjuu za "Novosti", Jovanović.

* Na prvoj stranici knjige čitamo vašu ocenu da Tešić peva onako kako niko pre njega nije pevao. U čemu je jedinstvenost ovog pesnika?

- Malo sam se trgao kada sam čuo vaše pitanje, jer bi ovakvo tvrđenje moglo da se navede za svakog vrsnog pesnika, i u tom pogledu bilo bi čak opšte mesto. U knjizi ono ima nešto drugačiji smisao. Naime, u Tešićevim stihovima pevanje bitnih tačaka srpske kulture, aktiviranje ličnog i predačkog pamćenja, ukrstilo se sa modernim pesničkim postupkom. I otuda je usledio zaključak da je Tešićeva poezija bliska savremenom čitaocu, da mu otkriva ono što on još od rođenja nosi u sebi, a opet ga i iznenađuje... A na pitanje u čemu je sve ta jedinstvenost, odgovor sam pokušao da dam celom knjigom. Ovde bih istakao tek dva momenta. Tešić je posvećeni majstor svoga zanata, perfekcionista. Izuzetan je versifikator, dao je bitan doprinos srpskoj metrici i stvaranju novih vrsta stihova, ali je takođe majstor u građenju pesama i zbirki.

* Tvrdite i da je Tešić pesnik koji se obnavlja, a ne ponavlja...

- Ne treba nam autorov potpis da prepoznamo njegovu pesmu. Ali, kada sagledavamo njegove knjige, pesničke cikluse ili pojedinačne pesme, uviđamo, čak i bez detaljnije analize, da se pesnik ne zadovoljava osvojenim književnim postupcima, da mu je strano svako ponavljanje ili podražavanje sebe, da je svakim novim delom širio stihovne i tematske prostore svoje poezije, ali i srpske poezije uopšte. U leto prošle godine Milosav Tešić je završio poemu "Plava grobnica - Vido", objavljenu 15. septembra 2018. godine, na stogodišnjicu početka proboja Solunskog fronta. Njome je produžio jedinstven niz u srpskoj poeziji, koji je započeo Milutin Bojić, a sjajno nastavio Ivan V. Lalić. Bili su potrebni izuzetno smisaono-formalno pesničko majstorstvo i još veća pesnička hrabrost da se ispeva poema dostojna teme i svojih velikih prethodnika. Ali to razlikuje velike pesnike od onih koji to nisu: danas sa ponosom govorimo o tri srpske, pesničke, Plave grobnice.


* Uočavate da su mnoge Tešićeve pesme inspirisane konkretnim događajima i doživljajima, o čemu govorite u završnom poglavlju.

- Da. Urađeno je to ne samo zbog upoznavanja sa bitnim momentima pesnikovog života i njegovog delovanja nego i iz dubljih poetičkih razloga. Naime, Milosav Tešić nikada nije skrivao prisustvo ličnog iskustva u svojoj poeziji, niti je smatrao da pesnici treba da beže od sebe, budući da bi, u tom slučaju, gubitak uvek bio veći od dobitka: jer, pesnik piše o onome što jeste i što zna. Mislim da će, posle ovih podataka, i tumačima i ljubiteljima Tešićeve poezije biti bliže mnoge njegove pesme i ciklusi. Ono od čega pesma polazi može biti preoblikovano ili potisnuto, ali se nikada ne gubi u dobroj pesmi. A razmak između početnog podsticaja i završnog oblika pesme, mera je veličine jednog pesnika.

Pročitajte još: NAJBOLjIMA PRIZNANjA ZA JUBILEJ: Dodeljene nagrade povodom 140 godina Kolarca


* Zanimljiva je i pesnikova opčinjenost, još od detinjstva, biljkama, što je kasnije došlo do izražaja i u njegovim stihovima.

- Ne samo u stihovima. Šetati s pesnikom preko livada, planinskih visova ili ukraj reka retka je privilegija i dobit. I ne pitajući vas (a još manje očekujući odgovore), započeće priču o biljkama navodeći njihove narodne i stručne nazive, praćenu brojnim botaničkim, kulturološkim i upotrebnim detaljima. Pred njegovim sagovornicima se u mahu otvara jedan nepoznat svet prepun života, koji gotovo da nisu ni primećivali, a predeli se pretvaraju u hram. Što se tiče poezije, samo priča o bilju bi višestruko premašila obim ovoga teksta. Njegova poezija je prepuna biljnog sveta, o njemu je govorio u svojim razgovorima, u tekstu o Josifu Pančiću, i zainteresovani čitalac sve to lako može naći.

* Posebne tekstove ste posvetili poemama "Blago Božije" i "Kalopera Pera". U čemu je njihova posebna vrednost?

- Obe su, bez obzira na svoju dužinu, versifikacijski i kompoziciono savršeno izvedene i postale su neka vrsta zaštitnog znaka i pesnika i njegove poezije. Prva je ispevana u jedanaest decima i u lirskom desetercu, druga u amfibraškom dvanaestercu (stihu koji je u potpunosti pesnikov doprinos srpskoj metrici), u dvadeset pevanja, sa pedeset i dve strofe i 370 stihova. U prvoj se peva, u raskoši boja i zvukova ranojesenjeg pejzaža, usamljenost i upitanost pesničkog subjekta pred izostankom Božjeg glasa i znaka onda kada je čoveku najpotrebniji ("Što ne propoje / Blago Božije, makar pokoje / Slovo čudesno"). Druga poema je velika pohvala ženskom načelu u srpskoj istoriji i kulturi, moderna obredna pesma, brojanica srpskih heroina. Ispevana je u slavu svih onih žena koje su svojim mitskim poreklom, stvarnim ili pretpostavljenim postojanjem, vladanjem, umetničkim i naučnim delovanjem, slavom ili anonimnošću, trpljenjem i žrtvovanjem, ugradile sebe u srpski ženski panteon, u zalog našeg duhovnog postojanja.

* Osobenost vaše knjige, kako je primetio Dragan Žunić, u elegantnoj je distanci prema teoriji, zbog čega se čita lako i sa zadovoljstvom.

- Kritičarevo razumevanje poezije treba da se vidi u njegovom lepom i jasnom stilu, a ne u mnogobrojnim citatima i pozivanju na književne teorije kojima stihovi nisu važni sami po sebi, nego tek kao neka vrsta ilustracije. Smatram da je osnovni cilj književnih interpretacija da služe poeziji, da budu most između nje i čitalaca. Da čitaoca uvedu u svet pesme, ukažu mu na moguće razumevanje dela i da ga zatim prepuste njegovom doživljaju i razumevanju. Zato je ova knjiga i neka vrsta zahvalnosti i vraćanja duga pesniku bez čijeg dela bi ukupan moj trud imao manje smisla i manje radosti.

* Tumačenje poezije je težak i neizvestan posao, praćen neprestanim preispitivanjem.

- Da, ali kada se u njemu sjedine snažan čitalački doživljaj i najdublje uverenje da je reč o velikoj poeziji, onda tumaču preostaje samo da sledi put kojim ga pesma vodi. Možda je to starinski način čitanja poezije, ali je jedini pravi kada se radi o stihovima koji se vole i koje su postala deo bića onoga koji ih tumači. U tom smislu, volim da kažem za sebe da sam starinski kritičar.

DRUGO IZDANjE

USKORO će biti objavljeno drugo izdanje Jovanovićeve studije "Stih i pamćenje". To je redak, gotovo izuzetni slučaj kada je ovakva vrsta literature u pitanju i, bez obzira na skromne tiraže esejističkih knjiga, lepo priznanje i autoru i izdavaču.

ANTOLOGIJSKE ZBIRKE

- TEŠIĆEVE zbirke, uzete u celini, jesu antologijske, pre drugih: "Ključ od kuće", "Prelest severa", "Krug račanski", "Dunavom", "Sedmica", "Kalopera Pera". Ali on je i autor bar tridesetak izuzetnih pesama i poema, od kojih ću vašim čitaocima preporučiti nekoliko meni najdražih: "Blago Božije", "Rosa canina", "Pretres kuće", "Soba: rođenje brata", "Kao lađa na pučini", "Sentandreja, Iris florentina", "Kolo sentandrejsko", "Ima neka vasiona", "Šljiva srpska", "Kondak s figurom Časno je biti", "Kalopera Pera", "Plava grobnica - Vido" - kaže Jovanović.