Pre neko veče, čekajući da počne neka serija, vidim na tv potpuno nenajavljen prilog iz "Trezora" u kome "Peđa Isus", ispod ličnog čardaka ni na nebu ni na zemlji rekonstruiše svoju čuvenu teoriju, "šestareći" oko zamišljenog staništa Lepenskog vira. Osim podatka da je to zapis Obrazovne redakcije TV Beograd iz 1970. nije bilo daljih podataka. Sigurno bi se i to našlo kad bi se neko tamo potrudio, ali nije u tome stvar. Ponovo, ko zna koji put u životu, bio sam smožden fantastičnom snagom pokretne slike. Mašina za vraćanje vremena i čudesna naprava za najpouzdaniju evokaciju mita, koji je uspeo da izmisli zemaljski čovek, film oživele mumije života (sve Andre Bazen) - bio je ponovo na delu! Sa svoje Ade Međice, bos, u mornarskoj majici, tek što je otišao iz našeg sveta, javlja se opet božanstveni Peđa i odande popuje kosmosu! Njegovo biće spašeno je putem privida i deluje mitskom snagom, kao famozna slika Adamskog o poseti svetu vanzemaljaca u kome je dotični Amer video i opisao Lepenčevu kuću, decenijama pre nego što su je otkrili na Đerdapu. Docnije, rekonstruisao je Peđa u bašti Studentskog kulturnog centra taj preistorijski svetionik i u čast Đine Lolobriđide (koju smo sa Festa doveli u Filmforum) tu ispekao pravog srpskog vola, koji nije ni postojao u neolitu. Padao je beogradski sneg, a kada je izumitelj drndafona, pod tajanstvenim odsjajima vatre, ispod nekakvih koža, ponudio gošći odevenoj u belo krzno komad pečenja naboden na koplje, Đina je ustuknula i vrisnula! Kad sam joj objasnio ko je ovaj pračovek i šta hoće, zasmejala se, skinula skupocenu bundu i zasela sa nama do zore.


Hiljadu igara započinjao je ovaj veličanstveni igrač, otelovljenje Hojzinginog homo ludens-a u svom fascinantnom životu i igrao se kao čudesno nadareno dete. Nikada nije prestajao. Ni kada je, kao četvrta generacija diplomiranih arhitekata projektovao ijednu od svojih stotinu crkava, ni kada je od Patrijarha Pavla primao orden Svetog Save, ni kada je na Univerzitetu u Gracu, gde je slavno doktorirao, izlagao svoju akustičku teoriju nastalu na matematičkoj teoriji skupova, ni kada je u Londonu primao nagradu princa Čarlsa, ni kada mu je ULUPUDS uručivao povelju za životno delo; ni kada su ga prebijali po udbaškim podrumima, kao zakletog protivnika Titovog režima. Po nizu svojih umetničkih i stručnih dostignuća, dr arh. Predrag Ristić bio je jedan od najznamenitijih Srba prošlog stoleća. Knjige će se tek pisati o njemu kao neimaru-vizionaru svetosavskog nadahnuća, genijalnom arhitekti srpskog svemira, protomajstoru oduhovljene mašte. A bio je i autentični nadrealist po trima glavnim osobinama ove pojave: alogičnosti, subverziji i radikalizmu. Sasvim je odgovarao Breton-Reverdijevoj definiciji nadrealizma, ali nije hteo da ima išta sa beogradskim krugom nadrealista - salonskih komunista i režimskih favorita, nego je sa Šejkom obilazio đubrišta i napajao se sirealnom slikom svemira kao zaverenik "Medijale". Taj uzbudljivi dah "Medijale" nije ga napuštao do samog kraja: oneobičavao je ovaj svet i oduhovio ga naposletku.

PROČITAJTE JOŠ: Odlazak Peđe Isusa, graditelja crkava

Događaj sa Đinom iz 1973. i ona izgubljena tv efemerida vratili su me je na vezu između Peđe Ristića i pokretne slike, koja je bila stalna još od sredine šezdesetih, kada ga je drug-nadrealist Ljubiša Jocić fiksirao u svom antologijskom dokumentarcu "24 časa sa beogradskim slikarima". Sećam ga se u "Filmforumu" SKC ranih sedamdesetih, kada je učestvovao u našim događanjima sa svojim fantastičnim instrumentom, koji nam je poklonio i dolazio da ponekad solo drnda. Bila su to "vremena Lepenskog vira", koja je u SKC tumačio u duhu opisanog tv zapisa od pre neko veče, a zatim su došli ozbiljniji tv-radovi na razne teme, od prve nagrade za jugoslovenski naučni tv film iz iste godine, nagrade na filmskom festivalu u Berlinu 1973. (kao autor i voditelj tv serija „Svet oko nas“, „Izgubljeni Grad“ „Svedoci Otaca“ i pojedinačnih priloga, intervjua prikaza i kritika počev od 1966. godine) sve do studijskih razgovora sa Aleksandrom Gajšekom, Vesnom Pešić ili Biljanom Đorović. Sve to i još mnogo drugog predstavlja obimnu televizijsku zaostavštinu i pitam se nije li vreme za jednu digitalnu sintezu Peđe Isusa na malom ekranu. Mogla bi to da bude fantastična "montaža atrakcija" u duhu ranog Ejzenštejna ili "srpska montaža" Dušana Makavejeva, jedna veličanstvena video igrica, u koju bi se slila iskustva ovog čudesnog dečaka.


Da se celog života divno igrao svedoči i naš poslednji susret, koji se dogodio kod "Kolarca", pre neki dan. Sedeo sam u bašti, srkutao jutarnju kafu i uživao u sladoledu. Naiđe Peđa i poskoči: "Jedeš sladoled? A koji?". Kažem mu a on ode do frižidera na Knez Mihailovoj, kupi čašu onog božanstvenog sladoleda od crne čokolade sa višnjevim sirupom i sede pored mene. Sledećih pola sata lizali smo rečeni sladoled sa strašću oslobođenih klinaca.