MOG su oca ustaše ubile u Mostaru, i mog dedu, i još četrnaestoro iz moje porodice. Onda je počelo bežanje prema Srbiji... Moj zavičaj je po rođenju Hercegovina, a početak života Sokobanja - govorio je jedan od najvećih srpskih scenarista, ali i vrsni dramski pisac, reditelj i profesor na FDU Gordan Mihić o svom trnovitom životnom početku.

Rođen 1938. u Mostaru, sa porodicom je kao dete bio primoran da beži pred ustaškim terorom. Sa majkom i bratom nastanio se u Sokobanji. Iako su promenili mnogo adresa u ovom malom mestu, Mihić kaže da je njihova majka vredno radila ne bi li on i brat imali sve što im je potrebno. Ipak, govorio je, celog života je žalio za ocem.

- Imam jednu njegovu sliku. Moj otac ide ulicom, u zimskom kaputu, sa beretkom, krupan čovek, vedar, i - pada sneg. Povremeno kad mi je zatrebalo fizičko prisustvo oca, kad nisam mogao da se snađem, uzimao sam tu sliku na kojoj je padao sneg - prisetio se Mihić u jednom od intervjua za "Novosti".

Decenijama kasnije, kada je kao cenjeni scenarista sa suprugom, glumicom Verom Čukić i ćerkom Ivanom udobno živeo u Beogradu, sa setom se sećao svog života u Sokobanji.

- Stalno mi se čini da sam u Beogradu privremeno. Imam utisak da još imamo onu malu iznajmljenu kuću gde smo se nekad, 1945, doselili mama, brat i ja.

Svoju spisateljsku karijeru, Mihić je počeo u novinarstvu. Više od deceniju bio je novinar, urednik, TV i filmski kritičar u "Borbinom" listu "Sport i svet".

- Kada sam stupio u novinarstvo, i to pravo iz gimnazijske klupe, 1957, počinjala je i televizija, a i radio je počeo da pravi življi program. Pozvali su me da pišem za radio, potom i za televiziju, samo me na film niko nije pozvao, a tamo sam zaželeo da se pojavim.

PROČITAJTE I: Mihić - enciklopedija našeg filma i TV

Sa kolegama iz redakcije Ljubišom Kozomarom i Milanom Langom napisao je scenario za svoj prvi film - "Zvižduk u osam" Save Mrmka, iz 1962. Odmah potom usledila je nova saradnja sa Kozomarom u filmu "Doći i ostati" Branka Bauera.

- Ohrabreni tim uspehom, počeli smo svake godine, od 1963. do 1969. da pišemo po jedan scenario. Kada smo prestali da radimo zajedno, nastavio sam sam.

A ovaj vrsni scenarista koji je, kako se govorilo, "marginalcima udahnuo dušu", do kraja života držao se teze da nema centralnih i marginalnih tema, samo dobrih i loših priča.

- Želim da pričam priče i to je sve. Još u detinjstvu brat i ja smo voleli priče, stalno smo ih izmišljali. Priče su uvek nešto više od života i uspeha, one su i zabava, i olakšanje i možda ono što je najvažnije - put do ljudskog srca - kazivao je Mihić.

KRITIKE GA DOVELE NA TELEVIZIJU

GODINAMA kasnije Mihić se prisećao kako je svoju novinarsku karijeru "prisilno" zamenio onom TV autora.

- Preporučio me je kritičarski rad u "Borbi". Moje kritike su bile toliko oštre da je celo rukovodstvo televizije došlo kod mog direktora. On mi nije ništa rekao, ali me je potom pozvao Mališa Marinković, urednik humorističke redakcije, i poručio: "Kad umeš tako dobro da kritikuješ, valjda umeš nešto i da napišeš". Za dva meseca predao sam im "Samce"!


(SUTRA: "NA VRHU CRNOG TALASA")