KADA je umetnica Jelena Aranđelović počela da slika platna na kojima su predstavljene ulične rekonstrukcije, trenutno izložena u Prodajnoj galeriji Beograd, obimnih građevinskih radova u centru prestonice nije bilo ni na vidiku.

Ovi prizori sa bagerima, deo su njene postavke "Tragovi zločina i dokazi sreće 2.0", na kojoj su i dela sa reminiscencijama na prošlost i ona koja promišljaju i reaguju na sadašnjost. Na njima se, kako kaže autorka, kao u vrtlogu prepliću i druge, vanremenske teme, ali i otvara pitanje šta je iza slike, između redova...

- Kada sam razmišljala o uličnim rekonstrukcijama, imala sam asocijaciju na rani nemački romantizam i Kaspara Davida Fridriha - objašnjava umetnica. - U tom kontekstu, zanimao me je pojedinac koji se nalazi ispred slike i shvata da je konačan i krhak, ali i da je deo nečeg velikog, kao što je život. Bilo šta da radi, svako od nas mora da shvati da je bitan faktor i da učestvuje u kreiranju stvarnosti. Pozicija umetnika tako jeste subverzivna.

U ovom ciklusu slika, započetih 2017, urbane rekonstrukcije povezala je sa dva pojma - urušavanjem i stvaranjem:

- Shvatila sam da ljudi aktivnije reaguju na destrukciju nego na proizvodnju forme - dodaje Aranđelovićeva, koja slike stvara prema sopstvenim, dokumentarnim fotografijama. - Senzacionalistički, ili populistički, ljude više privlače saobraćajni udesi, ubistva... Savremeni čovek ima potrebu za stalnim senzacijama. Kao da smo eutanazirani dok se ne desi neka nesreća. Kao da nam nije toga dovoljno. Naše vreme karakterišu i brzina i nemogućnost čoveka da to prati. Ali i konstantno trošenje. Nedostaje nam neka oaza, makar to bilo i gradsko dvorište, koje u sebi nosi metaforičnost prolaznosti.

PROČITAJTE JOŠ - Slobodan Nakarada: "Čistač" će biti spektakl

Slikarku, koja je diplomirala i magistrirala na beogradskom FLU, a deo školovanja, kao stipendista francuske vlade, provela i na pariskom Bozaru, opseda običnost, sa kojom, kaže, ide i čitava jedna filozofija:

- Malo vodimo računa o drugim ljudskim bićima pored nas. Sve nam je postalo dostupno i normalno, a zapravo živimo u jednom abnormalnom sistemu. Kako kaže Tomas Bernhard, čovek više ne zna šta će mu se desiti kada izađe na ulicu.

Ulica kao javni prostor i grad sa svim svojim kontrastima su joj kao stvaraocu veoma bitni, jer joj otvaraju nova polja razmišljanja i istraživanja.

"Ulične rekonstrukcije"


- Ne vodim se kao većina umetnika tendencijom da prvo napravim koncept, a da potom nastane delo, već pratim instinkt - nastavlja Jelena Aranđelović. - Gradski prizori tiču se svakodnevice i iskonski me privlače. Pokreću u meni neka dublja pitanja, koja se tiču običnog čoveka, radnika, svih nas... Ti prizori su me povezali sa Mićom Popovićem, njegovim radovima iz njegove poslednje faze, slikama jake figuracije.

PROČITAJTE JOŠ - Bitef na pristaništu

INTENZIVNA LIKOVNA SCENA

PORED slikarstva, naša sagovornica se bavi fotografijom i izlaže sa sestrom Marijom Aranđelović, koja je na FDU doktorirala na montaži i stvara eksperimentalne filmove. Upravo joj je, kaže, šarolikost naše likovne scene uzbudljiva:

- Likovna scena nam je bogata i intenzivna, a umetnici se stvarno trude, iako rade u nemogućim okolnostima. Svi mi imamo svoje estetike, ali smo jedna porodica, i ne možeme jedni bez drugih. Što pre to shvatimo, videćemo da su te naše međusobne podele iluzorne. Moramo da pratimo i podržavamo jedni druge. Mene taj široki dijapazon pokreće.