U berlinskom "Šaubine am Leniner plac", Tomas Ostermajer je zasnovao jedno od bitnih uporišta za odbranu ljudskih prava, uporno se, svojim pozorišnim projektima, boreći protiv desnice i hegemonije kapitalizma. Doduše, sredstvima koja ne menjaju svet, ali ga čine pravednijim. Pozorišni jezik, metod Tomasa Ostermajera je u svom središtu eksplozivan i razarajući, ali je njegov pojavni oblik sveden i utišan do autističnosti. U tu kontroverzu se uklapa i specifična klaustrofobija, koja, bilo da je društvena ili psihološka, uvek ostaje kao karakteristika svake od njegovih režija, čak i kada tumači dramsku klasiku ("Ričard Treći", "Nora"). Unutar sebe, Ostermajerovi likovi su zatvoreni u svoju ambiciju, emociju, tradiciju, nagone. Oni se ne ispoljavaju neposredno, njihove reakcije su često neočekivano mlake, čak i kontroverzne.

Pročitajte još: POZORIŠNA KRITIKA 53. BITEF; Eden fon Horvat: "Mladež bez Boga"

U "Istoriji nasilja", predstavi rađenoj po romanu mladog Francuza Eduara Luja, u kome on raspliće autobiografsku traumu socijalno potlačenog, skrajnutog, silovanog homoseksualca, čiji pokušaj prijavljivanja mladog Alžirca, vinovnika zločina (koga je sam doveo u svoj stan) ostaje potpuno bezuspešan, usled gluvoće društva, Ostermajer ponavlja svoj princip. Silovani mladić ne dobija zakonsku satisfakciju, silovatelj se, bežeći, izvinjava, žrtva se zatvara u sebe......

Pročitajte još: "JUROPA" iz Nigerije

Tomas Ostermajer dosledno komponuje ovaj socijalni saspens, od zločina, pripovedanja, prepričavanja, saopštavanja, video-materijala, groteskne reakcije vlasti na marginalne slojeve državne mašine sile... U svom aktivizmu, on je, začudo, potpuno konvencionalan u jeziku, kojim se na sceni služi, da saopšti poruku - da je svet zao i nepravedan. Zato što ta ideja i jeste konvencionalna i kliše. Ta klaustrofobija, koju postiže oskudnim nameštajem i praznom scenom, na kojoj bubnjar i film više "rade" za tumačenje Lujevog romana i situaciju ugroženih socijalnih grupa, nego dramaturgija predstave (dramaturg Florijan Borhmajer), prilično je šematizovana u svojoj repetitivnosti.

Dragana Bošković

Od raspada zajednice, kao i moralnih vrednosti (još jedan kliše), koji su ideja 53. Bitefa, u predstavi Tomasa Ostermajera ima mnogo toga. A kako to da se poništi, da bi se "ljubav počela od početka", taj recept je saopšten sa scene, mada nije za upotrebu "kod kuće": ostati u sebi, ne izlaziti sa svojom traumom napolje, činiti se da se ništa nije dogodilo!

Treća predstava u Glavnom programu 53. Bitefa je pokazala uvek dobro nemačko pozorište, rad značajnog reditelja, odlične glumce, ali nije pokrenula nikakvu novost u teatarskom smislu. Bila je, doduše, zanimljivo sklopljena, ali već viđena priča.