ČEDO moje, vazljubljeno, uteho starosti moje/Čedo moje, uteho starosti i bolesti moje/ Sinovi moji, što ste tako daleko/Iz daleke, čužde, iz ledene Kanade/Stigao je Vladimir da me obiđe/ Petar iz Sofije, iz Bugarske/Skokne gotovo svakog vikenda/A kad se pojave zajedno, srce mi zaigra/Raduju se i pantofle. Znaju biće hodanja..."

Zapisivala je ove stihove medicinska sestra Dragana Macura, pažljivo, da slučajno nešto ne izostavi. Znala je da je svaka reč pesnika Rajka Petrova Noga dragocena. Beležila ih je revnosno, dok se u bolesničkoj postelji Instituta za kardiovaskularne bolesti na Dedinju pesnik borio za život. U teškim trenucima, borio se Nogo i za svaki stih, svaku strofu. Borio se snažno, iz srca, iz duše, kako to samo pesnik ume. Borio se i - pobedio.


PROČITAJTE JOŠ: POTRESNO OSTVARENjE PRIKAZANO U ZAGREBU: Aplauz filmu o Diani Budisavljević

Dve i po godine kasnije, Kompanija "Novosti" objavila je njegovu zbirku "Dokumentarni detalji". U njoj su i stihovi koje je sestra Dragana zabeležila.

- Čim se probudio, tražio je da mu dam papir i olovku, da nešto piše - seća se sestra Macura. - Izgrdila sam ga. Svaki fizički napor u tim trenucima za njega je mogao da bude koban. Bio je uporan. Nisam imala izbora, uzela sam papir i olovku...

Nogo je prvih dana pričao nepovezano i nerazgovetno. To je uobičajeno posle teške operacije. Ali sestra Dragana ga je pažljivo slušala i zapisivala ono što je govorio.

- Ti papiri su stajali na našim terapijskim listama - kaže sestra Macura. - Lekari su me često pitali šta je to, a ja sam im odgovarala da su to Nogovi stihovi. Šalili su se da ću i ja da počnem da pišem pesme. Odgovarala sam im: Možda, jednog dana.


Macura kaže da se Nogo razlikovao od drugih pacijenata.

- Umetnička duša, boem, poeta... Bio je u svom svetu, vrlo specifičan - priseća se sestra Macura. - Način na koji je on saopštavao koliko mu je važno da prenesem njegove pesničke poruke, poseban je, pomalo zapovednički. Govorio je: "Ja želim da napišete..." Ipak smo se šalili. Ja njemu: Gospodine, uradiću kako kažete, samo polako. On meni: "Jao, što ste strogi".

Nogo je insistirao na tome da njegovi stihovi budu zabeleženi ćirilicom.

- Rekla sam mu da sam ćirilicu gotovo zaboravila, da je pišem kao đak prvak - smeje se Macura. - Posao nam je takav da koristim više latinično pismo. Sporečkali smo se. Ponovo sam bila malo stroga, ali nisam imala kud.



Macura je zapise dala Nogovoj supruzi Ljiljani, koja je i sama gotovo svakodnevno sedela pored muževljeve bolesničke postelje i, kad Dragana nije bila tu, zapisivala ono što je govorio.

- Drago mi je da sam mu ostala u lepom sećanju - kaže ona. - Ne zameram mu što je u intervjuu koji je dao "Novostima" permutovao moje ime, upamtio me je kao sestru Cecu. Bio je mnogo bolestan, nije mu ni palo na pamet da me pita kako se zovem. Nikada mi se ovako nešto nije dogodilo. Pamtiću ovu, po svemu jedinstvenu, epizodu u mom životu, koja me je, eto, uvela u zbirku pesama jednog velikog srpskog pisca.


PROČITAJTE JOŠ: Objavljeno delo "Mala Antanta 1919-1938"

DA NE BUDE ZABORAVLjEN

- PRVI put sam spoznala koliko pesnici žive za svoje stihove i šta znači živeti za umetnost - kaže Dragana Macura. - Simpatični brka, kakvog ga ja pamtim, činilo mi se da je poslednju snagu pokretao da ono što nosi u sebi ne bude zaboravljeno. Na sreću, Nogo ima još mnogo toga da kaže, verujem da će u tome uspeti.