NA čelo Ateljea 212 došao je prošlog meseca (u statusu v. d. direktora) uz glasove otpora u kući, mada u njoj odavno nije stranac: ipak, pravnik i prevodilac Novica Antić, za kratko vreme uspeo je odmerenim i gospodstvenim načinom da uveri ansambl u dobre namere i jasne umetničke planove. U ovom trenutku na repertoaru Ateljea tri su naslova u Antićevom prevodu ("Pijani", "Osećaj brade" , "Lice"), uz mnoge druge drame koje se izvode u gotovo svim srpskim pozorištima. Nedavno, u njegovom prevodu izašla je i antalogija dramskih tekstova Nikolaja Koljade "Velika (post)sovjetska enciklopedija" u izdanju Cepter book. Sve u svemu, Antić je tokom više od dve decenije preveo dvadesetak najznačajnijih ruskih savremenih pisaca. Ali i Leonida Andrejeva, kao i pisce "srebrnog veka" (prve polovine 20. stoleća)....

Čak su i Rusi u neverici da je srpskoj čitalačkoj publici približio čitava tri toma savremene ruske dramaturgije. Zato je na Sajmu knjiga bio gost na njihovom štandu i učesnik na okruglom stolu.

- Prevodio sam dela od sredine devedesetih do danas, sveukupno oko četiri hiljade objavljenih strana. Što u knjigama, što u časopisima "Ruski almanah", "Pismo", "Mostovi" - kaže Novica Antić. - Nažalost, zbog materijalne situacije mnogi se časopisi i kod nas i u Rusiji gase, a njihovu ulogu preuzimaju društvene mreže, tačnije elektronska izdanja. I tu nastaje problem. Otvoreni su prema svemu: i onome što je kvalitet, ali i onome što nikada ne bi moglo da uđe u štampane časopise. Kao što je to, uostalom, slučaj sa portalima.

VELIKA PORODICA - MISLIM da u Svetogorskoj 21 živi i radi jedna velika porodica. Nju čine, pre svega, glumci, ali i tehničari, administracija i, naravno, publika. Kao u svakoj porodici, i u njoj ima trzavica, briga, nesporazuma. Kao i mnogo radosti, smeha i ljubavi. Retka su pozorišta u Beogradu, pa i Evropi, u kojima se sačuvao taj duh zajedništva. Ansambl je moćan, veliki potencijal, ali može da bude i strašan.

U bogatoj lepezi onih s čijim se delom upoznao, naš sagovornik posebno izdvaja Nikolaja Koljadu, koji sada već spada u stariju generaciju ruskih autora i sa kojim je literarno poznanstvo počelo pre tačno trideset godina.

- Jovan Ćirilov, kome sam i posvetio Koljadinu antologiju, posle jednog povratka iz Moskve mi je doneo na pisaćoj mašini otkucan rukopis i rekao: "Slušaj, dali su mi dramu nekog mladog pisca koji je podigao prilično veliku prašinu. Jedni misle da je genijalan, a drugi da 'ocrnjuje' sovjetsko društvo." U rukopisu je bila "Praćka", prva drama koju sam pročitao i preveo - bukvalno za dva dana. I eto, zahvaljujući radoznalosti i otvorenosti Ćirilova, Koljada je već ranih devedesetih postao redovan pisac na našim repertoarima. Posle nekoliko godina pozvali smo ga u Beograd u žiri Bitefa, pa je tako počelo i naše prijateljstvo koje traje do današnjih dana.

Na pitanje kakav kvalitet je srpskom pozorištu dala savremena ruska dramaturgija, Antić bez dvoumljenja kaže da je to, pre svega, osoben dramski tekst:

- Kako god oni pisali, nije presudno stilsko opredeljenje (realizam, fragmentarna dramaturgija, postmoderne forme) već literarni, psihološki i filozofski kvalitet dramskog tkiva. I obuzme vas, bez obzira na pozorišni ukus. Prepoznaje se i oseća velika umetnost, snaga stvaralačke istine i dobra škola, nastale na bogatoj književnoj tradiciji. Tu čak nisu važne ni teme već moć umetničke ubedljivosti i, moram da dodam, emocije koje često nedostaju u drugim krajevima sveta. A teatar bez emocija ne može dugo da opstane.

Pročitajte još - Antić na čelu Ateljea 212

Kao novi direktor Ateljea 212 našao se pred velikom odgovornošću, svestan stvaralačkog potencijala koje baštini teatar iz nekih, sad već davnih pozorišnih vremena:

- Ni u čemu nisam pobornik radikalnih promena i revolucionarnih preokreta. Naročito je to rizično i opasno u teatru. I opet ću se vratiti na Ćirilova. Kada su ga jednom pitali šta bi bila ključna reč za Atelje 212, on je odgovorio: "Novo!" I zaista, Atelje to treba da bude, jer je tako i zamišljen. Da nam donosi nove, aktuelne pisce, nove drame (svetske i obavezno domaće), ali i manje - i to samo kada je opravdano - novih čitanja ranije izvođenih komada. Naravno, novo ne mora uvek da bude avangardno, mada je avangardno uvek novo.

Čelni čovek teatra podseća da se nikada ništa ne može vratiti na staro, da svako vreme zazire od svoje modernosti, otuda i večni žal za prošlošću.

- Želim da uspostavimo živu komunikaciju sa srednjom i mladom generacijom evropskih i naših dramskih pisaca. Ovu sezonu sam "zatekao", repertoarski plan je usvojen, i tu će biti malo promena. Možda u naslovima, ali ne i u rediteljima. Na našoj sceni trenutno radi Bojan Đorđev, uskoro će Milan Nešković, potom i Nikola Zavišić.

Naš sagovornik dodaje da mu je, kada je reč o zaposlenima u kući, razumljivo što su ga dočekali s uzdržanim nepoverenjem:

- Nisam to lično doživeo, a znam i da nisu govorili iz ličnog animoziteta prema meni već zbog zamerki na proceduru. Kad tako postavite stvari, onda se brzo nađe razumevanje. Strahovi su opravdani, mogu da ih razumem. Uostalom, i ja ih osećam. Malo je novca, malo je i nekog velikog umetničkog zamajca i izazova, mnogo rutine, pa i razočaranosti: ne samo u pozorište već i svet i vreme u kome živimo. A onda se to vraća na scenu. Nekako se svi osećaju umorno. Kad ih pitate zbog čega, ne umeju da odgovore, kao što ni ja ne bih znao...I upravo zato želim da u Atelje vratim dobru atmosferu, lišenu umora i rezignacije.

U ansamblu je 36 glumaca svih generacija, što nije slučaj sa svim pozorištima u Beogradu i Srbiji. Ipak, nije uvek lako okupiti ih u veliku, ambicioznu predstavu:

- Koliko čujem, trenutno se u Srbiji snima 25 serija. To je neverovatan broj! Imamo sreću s relativno velikim ansamblom u kome je, zaslugom mog prethodnika Branimira Brstine, puno mladih. Kao, uostalom, i srednje i starije generacije. Sve su to poznata imena koja mnogo snimaju, a ja nemam nameru da ih ometam u tome. Ako glumac u matičnom pozorištu ima platu između 50.000 i 60.000 dinara, zaista nemate moralno pravo da mu zabranjujete da još nešto radi. S druge strane, kakav god da je kvalitet tih serija (a moram reći da većina nije na zavidnom nivou), one su veoma gledane. Kao povratna reakcija, zbog glumaca koji tamo igraju publika, između ostalog, dolazi u teatar... Dugoročno, mislim da će ovaj period hiperprodukcije trajati dve-tri godine, a onda će se preseliti na neki drugi, jeftiniji teren.

Antić ističe da, uprkos angažovanosti glumaca, Atelje uspeva da "sastavi" podelu, jer je i umetnicima stalo da igraju u predstavama.

- Dešavaju se zamene i "uskakanja", ali se svi trude da naslove održe na repertoaru. U situaciji kada glumac svoju platu u teatru zaradi za samo jedan dan snimanja (pet stotina evra), nije lako zadržati ga u pozorištu. Ipak, mi u Ateljeu nemamo problem napuštanja ansambla. Naprotiv, mnogi bi želeli da budu deo naše kuće.

NASLEĐE

DEDA i baka su bili predratni skojevci i, naravno, da sam odrastao na ruskoj književnosti. Ona je bila primerena tom dobu, ali mi je dala i osnovu da mogu, na svoj način, kasnije da se bavim ovom velikom literaturom - kaže Antić.

NAJBOLjE TRI

NAŠ sagovornik, od svih predstava koje je proteklih godina video u srpskom teatru, posebno izdvaja tri: "Pseći valcer" Leonida Andrejeva (u režiji Dejana Mijača) JDP, "Pijani" Viripajeva (Boris Liješević) Ateljea 212 i, svakako, "Iluzije" u postavci Tanje Mandić Rigonat, po tekstu Viripajeva u Teatru "Vuk".