Povodom jedne izložbe na prvom mestu stoji govor o samom izloženom ostvarenju. Na drugom mestu je govor o svemu u vezi sa ostvarenim: o umetniku, omogućenju dodira s javnošću, prihvatanju od strane društva, tumačenju i vrednovanju.

Tako, na prvom mestu govora o izložbi "Čistač" Marine Abramović nalazi se performans. Njena likovna aktivnost je po značaju podređena i njome se ovde nećemo baviti. Međutim, u MSU se ne izlaže performans uživo, nego retrospektiva performansa izvođenih u toku pola veka. Performans se može definisati kao aktivnost u okviru koje umetnik oformi ideju i potom je, uz naglašeno učešće svoga tela, lično realizuje u stvarnom vremenu. Performans, dakle, nije svako scensko izvođenje. Pošto jedino postoji u sadašnjosti u pravom vidu, njegova retrospektiva, kao pogled u prošlost, unekoliko poriče bivši performans. Ipak, performans se može doživeti i kroz reperformans koji nema značaj originala. Inače, na retrospektivi u MSU mogu se videti svi performansi koje je u toku svoje višedecenijske prakse Abramovićeva izvela sama ili u saradnji sa Ulajem.

Polazeći od stepena avangardnosti, poznato je da Abramovićeva nije uvela performans, niti prva u njega unela samopovređivanje i ritualizovani bol sa očišćujućim dejstvom. To su učinili Rudolf Švarckogler i Đina Pane. Ali, među prvima je uvela biperformans i, kasnije, reperformans. Takođe, razvila je bogatu lepezu raznih vrsta performansa i ostala pola veka verna tom vidu aktivnosti.

Prvo se mogu pomenuti neki samostalni performansi, rađeni od 1973. do 1975. godine: Ritam 10, Ritam 5, Ritam 0, Oslobađanje glasa, Udisanje/izdisanje, Zamena uloga. Oni su ili dvodelni minimalistički performansi uobičajeni za sedamdesete, ili kontinualni - čak i sa zamenom ličnosti i sa izlaganjem smrtnoj opasnosti.

Potom nastaju uspeli biperformansi, tokom dvanaestogodišnje saradnje sa Ulajem. U nekim od tih radova nema živog nastupa osobenog za performans. Na primer, rad Ljubavnici - Hod po Velikom zidu, nije performans niti njegova dokumentacija, nego vredan video-rad. Da to zbivanje nije snimljeno i montirano, uvid u celinu ne bi bio moguć. Performans ne postoji bez prisustva javnosti, no publika ne bi mogla istovremeno pratiti oba performera, ni njihov sastanak koji je istovremeno i rastanak. Ta poenta je dirljiva, ali nije kič jer je nepatvorena.

Pročitajte još - Marina Abramović: Ja sam srpska umetnica (FOTO+VIDEO)

Posle razlaza sa Ulajem, Abramovićeva ostvaruje video-radove i samostalne performanse ostvarene u posebnoj saradnji s publikom. U radu Umetnik je prisutan, ona pokušava da predstavi razmenu energije, što se nameće i kao sindrom carevog novog odela, jer tu razmenu nije moguće videti. Neki učesnici mogli su se uzbuditi i iz drugih razloga, a ne usled dejstva primljene energije. Od snimljenih i montiranih radova manje je uspeo jedan deo iz petodelnog rada Računajte na nas. Smrt poriče sebe komičnim kosturima što se klatare okačeni o Marinu. U radu Balkanski barok tri naporedna videa ne mogu preneti probleme koje je Abramovićeva imala u svome porodičnom krugu, niti se može sagledati kako je to povezano s deljanjem 1.000 kostiju "do kostiju". Tako ostaje da kosti - iako goveđe - neposredno deluju svojim izgledom, mirisom i Marinom koja sedi na njima, ali nesigurno dejstvuju u pogledu usmerenja simbolisanja. Rad Balkanski erotski ep pod krinkom Balkana u širokom kontekstu, pomoću srpske muške nošnje kao znaka, u stvari svaljuje na Srbe primitivno seksualno ponašanje kojem inače nema uzora u srpskom etosu. Ne toliko posredstvom samih performansa već pomoću teksta o njima, katkad se duboko raskriva i nemio podživot što leži ispod svih aktivnosti koje je Abramovićeva morala obaviti da bi se performansi ostvarili. Na to upečatljivo upućuje izvanredni video Luk.

Nema sumnje da iz svega izloženog na retrospektivi ipak pretežno izlazi koliko mnogi performansi Abramovićeve predstavljaju značajno ispitivanje ljudskog postojanja. Uzgred, ne umanjujući značaj retrospektive, nameće se i opaska koliko se na njoj ispoljio raskorak između prirode performansa inače oslonjenog na živu telesnost, i njegovog prikazivanja pomoću gomile elektronskih uređaja.

Smatram da je vredelo upriličiti izložbu Abramovićeve. Svakako, povoljna okolnost je što su je i strani donatori finansijski poduprli. Ali, neće biti opravdanja ako domaće ulaganje u tu izložbu ostane nesrazmerno veće nego što će biti u sledeće izložbe. Svi umetnici, koji već dočekaju svoju retrospektivu, zaslužuju da se za nju obezbede sva potrebna sredstva za dostojno prezentovanje.