Kada je pre nešto više od mesec dana, uz medicinsku pomoć, u 104. godini okončao svoj život australijski naučnik Dejvid Gudal, svetska javnost bila je u šoku. Ovaj uvaženi botaničar i ekolog, dugogodišnji član grupe koja se zalaže za eutanaziju, na večni počinak otišao je u Švajcarskoj, gde je asistirano samoubistvo legalno. Iznenađujući je bio i razlog zbog koga se odlučio da ode sa ovog sveta. Rekao je da nije bolestan, ali da već deceniju ne uživa u životu jer je izgubio vid, a i sve slabije se kreće. To je bilo dovoljno da mu poslednja želja bude ispunjena.

Ipak, znatno češće ovakvu molbu ili zahtev imaju osobe iz kojih su dugotrajna iscrpljujuća stanja i bolesti isisale i poslednji atom energije, a da se kraj bolu i ne nazire. U takvim okolnostima često i bolesnik i članovi njegove porodice mole za pomoć lekare da im prekrate muke, ulazeći tako u polje eutanazije.

Da li je to etički i medicinski prihvatljivo, ko i na koji način tako nešto treba da uradi - samo su neka od kompleksnih pitanja vezanih za ovu temu. Ističući da nije pristalica eutanazije o kojoj se kod nas sve više govori u stručnim i drugim krugovima, specijalista sudske medicine profesor dr Slobodan Savić iz Instituta za sudsku medicinu, inače predavač na Medicinskom i Pravnom fakultetu, kaže:

- Eutanazija je pojam čiji koreni datiraju još iz stare Grčke. Podrazumeva "dobru smrt" ili "nežnu i laku smrt" do koje dovodi lice sa strane, odnosno lekar?! U medicinu je pojam eutanazije polovinom 17. veka uveo engleski filozof Frensis Bejkon sa tezom da je dužnost lekara da oslobodi pacijenta od telesne patnje i osigura jednostavnu i bezbolnu smrt. Kasnije je, međutim, eutanazija mnogo puta zloupotrebljena, pod izgovorom da na taj način treba lišiti života osobe koje nisu vredne življenja. Ovo je naročito uzelo maha u nacističkoj Nemačkoj gde je ubijeno više od 90.000 ljudi, zbog njihove navodne mentalne ili fizičke inferiornosti.

* Ko odlučuje o primeni eutanazije?

- Donošenje odluke o primeni eutanazije nije jednostavan čin, već kompleksan poduhvat koji obuhvata više aspekata. Na prvom mestu je etički, u kome stručno lice, odnosno lekar, treba da ima stav da li je za eutanaziju ili protiv nje. Lekare na to obavezuje Hipokratova zakletva u kojoj se kaže: "...Nikome neću, čak i ako me zamoli, propisati smrtonosni otrov niti mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt..." Ova rečenica ne podrazumeva samo etički stav već zadire i u drugi, medicinski, izuzetno značajan aspekt. A u njemu su naglašena dva vrlo važna postulata. Prvi je primum no* nocere, odnosno primarno nikada ne naškoditi pacijentu. U drugom se naglašava da po svaku cenu pacijenta treba osloboditi od patnji i bolova, ali mu ne naškoditi.

* Na šta još treba obratiti pažnju kod donošenja ove važne odluke?

- Nikome nije dopušteno da na svoju ruku odlučuje o nečijem životu, čak i kada je teško i neizlečivo bolestan. Da bi se debata na tu temu eventualno i vodila mora da postoji jasna zakonska regulativa, odnosno da li je eutanazija legalizovana ili ne. Ukoliko nije, protivzakonita je i smatra se ubistvom. O tome najbolje svedoči primer koji se 1971. godine dogodio u Holandiji. Ostao je upamćen slučaj dr Gertrude Postma koja je ubrizgavajući toksične injekcije usmrtila svoju majku, jer je posle moždanog udara ostala mentalno i fizički oštećena.

Iako rukovođena idejom da joj omogući dostojanstvenu smrt, proglašena je krivom i uslovno kažnjena, jer u Holandiji u tom trenutku eutanazija nije bila legalizovana. Nakon dve godine Holandsko lekarsko društvo daje četiri kriterijuma po kojima eutanazija može da bude prihvaćena, a da se lekarima ne sudi. Ovi kriterijumi su bitni za zvaničnu legalizaciju eutanazije ne samo u Holandiji, već i u nekoliko drugih zemalja.

* Koji su to kriterijumi?

- Prvi kriterijum je da samo kompetentni pacijenti mogu da zatraže da umru. Drugi je da zahtevi pacijenata moraju biti nedvosmisleni, dati bez pritiska, ponovljeni i dokumentovani. Treći kriterijum je da lekar koji primenjuje eutanaziju mora da se konsultuje sa drugim lekarom da bi dobio nezavisno mišljenje. Četvrti, možda i najbitniji je da pacijent mora da trpi nepodnošljive bolove, bez verovatnoće da će doći do poboljšanja. Ovo je uticalo na to da se eutanazija u Holandiji primenjuje kad god su bili ispunjeni svi navedeni kriterijumi, a 2002. godine ona postaje i prva zemlja koja je eutanaziju i zvanično legalizovala. Nakon nje to su učinile još Belgija, Luksemburg, Švajcarska i Mičigen u SAD-u. U svakom slučaju, skroman broj zemalja, zbog velike dileme i moralnih načela o ispravnosti ovakvog čina. Na sreću, naša zemlja takođe nije donela takav zakon, zbog čega eutanazija predstavlja krivično delo.

* Koji su razlozi za skepsu u pogledu eutanazije?

- Iako eutanazija podrazumeva dobrovoljnost, svako odlučivanje u nečije ime otvara vrata zloupotrebi. Pod izgovorom empatije prema bolesnoj osobi, mogu da se kriju drugi zahtevi, čak i od strane bližnjih. Kod nas se ove polemike vode žustro i oko toga što se podrazumeva da egzekutor bude lekar. Svaki savestan i moralan lekar kaže: "Zašto ja?", jer to nije korektno. Postavljaju pitanje zašto to ne urade članovi porodice, naravno, po uputstvu lekara. Uostalom, lekar je vezan principom Hipokratove zakletve koja ga obavezuje da baš tako nešto ne uradi. Život iznad svega treba da bude postulat svakog zdravstvenog radnika, a naravno i drugih koji odlučuju.

MOGUĆNOST ZLOUPOTREBE

Bilo kakvo definisanje kriterijuma za primenu eutanazije u našim uslovima otvara mogućnost zloupotrebe. I "lišavanje života iz samilosti" je krivično delo. Pojam "teško zdravstveno stanje" toliko je široko i nijansirano da je potrebna ozbiljna analiza o tome da li nekome treba uraditi eutanaziju i ko o tome treba da odluči. Protiv sam eutanazije jer postoje bolji načini da se obezbedi dostojanstvena smrt a izbegne ma kakva zloupotreba. Usmeravanje na hospise, kuće za teške i beznadežno obolele pacijente sa odgovarajućom stručnom i svakom drugom negom daleko je humanije od lišavanja života. Govorim kao sudski lekar i postavljam pitanje: gde su granice dobrovoljnosti a gde egzekucije? Može li neko sa apsolutnom preciznošću na to da odgovori? Uz to sam najmanje zagovornik da eutanazija bude dužnost lekara. Ukoliko se o tako nečemu ozbiljno razmišlja, ravnopravno moraju da budu zastupljene dve struke, medicina i pravo - naglašava dr Savić.