NEMERLjIVA je i neopisiva tuga koju roditelji osećaju nakon gubitka bebe, bilo da se to dogodi u trudnoći ili neposredno po porođaju. Prema pojedinim istraživanjima reč je o najstresnijem događaju u životu, posle kog ništa više nije ni nalik onome što je bilo pre toga. Sva nadanja, želje, planovi, vizije budućnosti bolno se rasprše u sekundi, ostavljajući zrnca neostvarene ljubavi da lebde oko roditelja i nikada se ne slegnu u fioci za zaborav.

- Trenutak u kome par saznaje da će dobiti bebu najverovatnije je najsrećniji u njihovom odnosu. Porodica se proširuje na troje i, bez obzira na to što je beba nevidljiva, u majčinom stomaku, sve vreme tokom trudnoće razvijaju se odnosi mama-beba i tata-beba. Majka oseća bebine pokrete, a roditelji zajedno mogu da čuju otkucaje srca ili vide dete na kontrolnom ultrazvuku. Već tada se razvijaju specifične veze između roditelja i deteta – objašnjava Jelena Branković, psiholog i sistemski porodični psihoterapeut, dodajući da savremena istraživanja pokazuju da je povezanost majke sa detetom u stomaku mnogo veća nego što bismo naizgled rekli, a do kraja trudnoće ta veza se razvija i na relaciji tata–beba. - Do samog porođaja budući očevi i majke imaju predstavu kakvo je njihovo dete, jasno znaju da vam opišu da li je "mala spavalica" ili "budući fudbaler", a razvijaju i strategije kako da umire dete – puštaju muziku, pričaju mu, pevaju ili maze stomak.

Od čuda i nesigurnosti, roditelji polako počinju da se snalaze u svojim budućim ulogama oca i majke i da brinu na načine koji su im tokom trudnoće dostupni – ishranom, zdravim načinima života, ali i donošenjem odluka o budućnosti – kupovinom opreme, razgovorima o načinu vaspitanja i ophođenju sa bebom i slično. Takođe, budući mama i tata uče kako da budu tim i da sarađuju u zadatku razvijanja združene brige o njemu.

Zbog toga je, prema rečima naše sagovornice, trenutak saznanja o pobačaju ili smrti deteta tokom porođaja izuzetno traumatičan za oba roditelja. Oni moraju da se suoče sa gubitkom bića za koje su se značajno vezali, ali i sa neuspehom da zaštite bebu, i to u tek formirajućoj ulozi roditelja.


SUOČAVANjE SA BOLOM


- Ovo saznanje može da nosi izuzetno snažne emocionalne reakcije. Najčešće su to prvo šok i neverica, kao i doživljaj paralisanosti, otupelosti ili praznine, kao odbrambena psihološka reakcija na izuzetno stresan gubitak – kaže naša sagovornica. - Prvobitne reakcije na gubitak bebe mogu biti i snažan bes usmeren na sebe (majka ili otac pojedinačno) ili na druge – bilo da je to lekar ginekolog ili drugo osoblje i stručnjaci koji su bili uključeni u brigu o trudnoći, a često i na - sudbinu, život, Boga, zdravstveni sistem. Neretko se sreće i osećanje krivice i pitanje "šta sam mogao da učinim" da se gubitak izbegne. Konačno, tu je preplavljujuće osećanje tuge zbog gubitka bebe, prekida razvoja uloge roditelja i svega onoga što je u budućnosti mogla da postane naša porodica – navodi Brankovićeva.


"Kad mi je teško, bežim u samoću. Kad mi je još teže, tražim dobre ljude" - napisao je Meša Selimović. Prema rečima sagovornice "Života plus", svako tuguje na svoj način. Neki roditelji koji se suočavaju sa pobačajem ili smrću novorođenčeta žele da o tome pričaju sa svima, da dele svoje doživljaje i ponovo prolaze kroz osećanje tuge, tražeći od drugih neku vrstu utehe ili emocionalne razmene. Drugi, pak, imaju potrebu da se zatvore i prožive ta osećanja u sebi, otplaču, odžaluju gubitak i razreše ga sami sa sobom, a neki da se okrenu ka budućnosti, da prave planove u raznim drugim oblastima života, čak i domenu roditeljstva.

- Važno je osvestiti sopstvenu strategiju i tražiti pomoć za tugovanje na način na koji vam prija – naglašava psiholog. - Za partnerski i bračni odnos zajedničko tugovanje za izgubljenom bebom može biti veliki izazov. Tim roditelja koji je bio tek u nastajanju morao je da se suoči sa time da je izgubio najvredniju stvar. Teško je biti oslonac i podrška ukoliko ste i sami slomljeni – kaže Jelena, dodajući da, ukoliko partneri na različite načine ispoljavaju osećanje tuge, međusobna podrška u ovakvim situacijama može biti još teža. Upravo zbog toga parovi se često udalje nakon gubika bebe. Naša sagovornica smatra da je važno i od partnera/partnerke tražiti učestvovanje u sopstvenom bolu koje je njemu/njoj prihvatljivo. Veoma je bitno i razmišljati šta su za svakoga prihvatljivi rituali tugovanja, kao i tragati za zajedničkim (porodičnim) obredima. Pojedinim parovima je važno da se na neki način oproste od bebe – jedni će želeti da je vide, drugi da zadrže neke od predmeta koji su "pripadali bebi"“ ili da se pozdrave sa njima, budu u kontaktu sa detetovim slikama sa ultrazvuka ili se od njih oproste...


ZNAČAJ PODRŠKE


Koliko je, u tim momentima, važna podrška porodice i prijatelja? Psiholog Jelena Branković smatra da je širi sistem podrške, u koji spadaju prijatelji i porodica, tada od velikog značaja.

- Važno je da roditelji otvoreno komuniciraju o tome kakva podrška bi im prijala – koliko kontakata ili poseta, da li im je prihvatljivo da prijatelji i rodbina postavljaju pitanja o gubitku (ako ne, da im to jasno stave do znanja), šta tačno očekuju da njihovi najbliži urade i šta im je potrebno (da li da samo da dođu i provedu vreme sa njima ili da nešto zajedno rade, da pruže konkretnu pomoć u raspremanju, kupovini i sl). Što su jasnije izražena ova očekivanja, to će krug porodice i prijatelja moći da bude bolja uteha u porodičnom bolu.

Koliko god trauma bila teška, vremenom će osećanja izgubiti na intenzitetu. Iako će u nekim situacijama tuga ili druga neprijatna osećanja ponovo biti preplavljujuća (podsećanje na bebu – neko ima slično ćebence kao ono koje ste vi pripremili, godišnjice...), generalno je zadatak tugovanja da pomogne da se život nastavi. Bol će se u cikličnim periodima ponavljati, ali njen intenzitet biće manji, zameniće je sećanje na bebu.

Ponovljeni gubici (drugi pobačaji ili smrti novorođenčeta) mogu biti pogotovo teški i za majku i za oca. Zbog toga je važno posvetiti vreme tugovanju i bolu vezanom za gubitak bebe. Iako se često čini da je "najlakše" samo preći preko toga, neprežaljni gubici često se vrate još većim intenzitetom u drugim životnim krizama ili prilikom ponovljene traume i mogu da vode ka depresivnim reakcijama. Zato je zadatak svih u sistemu – ginekologa i medicinskih sestara, kao i psihologa, psihijatara i psihoterapeuta - da budu dostupni roditeljima koji dožive gubitak bebe ukoliko im je za prevladavanje potrebna dodatna podrška. Takođe, značajno je ohrabriti roditelje koji se nose sa ovakvim situacijama da otvoreno govore o svojim osećanjima i potraže dodatnu stručnu podršku ukoliko sami procene da im je potrebna – ističe Brankovićeva.



NE UBRZAVAJTE TUGOVANjE


KADA dođe do gubitka bebe, kako ne bi trebalo da se ponašaju parovi?

- Ne treba da ćute i da izbegavaju razgovore, da negiraju da se situacija dogodila. Ne smeju da zanemaruju svoje potrebe i da izlaze u susret samo društvenim očekivanjima. Važno je da mogu da verbalizuju i izraze načine tugovanja koji su njima značajni. Savet je i da se ne ubrzava tugovanje. Svako ima svoj tempo žalovanja i prevladavanja gubitaka. Vreme potrebno za zalečenje je individualno i zavisiće od mnogo faktora. Takođe, ne tražite krivca ni u sebi ni jedno u drugom. Često je ovo najteži deo tugovanja - prihvatite da su se neke stvari dogodile bez jasnog razloga ili uzroka, ili da možda nikada nećete saznati zašto. Optuživanje kako sebe tako i partnera samo će dodati teret besa ili krivice na tugovanje, a u partnerskom odnosu često umanjiti mogućnost za zajedničko prevladavanje gubitka bebe. Ne prepuštajte se iracionalnim brigama o narednoj trudnoći. Često jedno teško iskustvo oblikuje naša očekivanja u budućnosti - ističe Jelena Branković.