Čulo vida je od presudne važnosti za usvajanje informacija iz spoljnog sveta. Deo tog sveta su i boje, koje čoveka na poseban način ispunjavaju. Ali samo pod pretpostavkom da ih vidi na pravi način, onako kako zaista i izgledaju u realnom svetu, u okviru širokog spektra elektromagnetskog zračenja. Istina, kod nekih ljudi slike su drugačije obojene, pa je i njihov doživljaj različit. Nesposobnost razlikovanja boja, onako kako one stvarno izgledaju, predstavlja stanje, a ne bolest, koje je u medicini označeno kao daltonizam.

O kakvom je stanju reč i zašto je nazvano daltonizam, objašnjava profesor dr Branislav Đurović, oftalmolog Klinike "Miloš" u Beogradu:

- U narodu se daltonizam definiše kao nemogućnost razlikovanja boja, što nije ni precizno, a ni tačno. Daltonizam je dobio ime po Džonu Daltonu, engleskom hemičaru, fizičaru i meteorologu, koji je živeo u 19. veku, i uglavnom se bavio atomskom teorijom. S obzirom na to da sam nije bio u stanju da detektuje zelenu boju i prepozna razlike između zelene i crvene, boje njegovog sveta su bile plavoljubičasta i žuta. Pokušavajući da odgonetne zašto se to dešava, postavio je teoriju da problem nastaje zbog promene boje očnih tečnosti, pri čemu se misli na očnu vodicu i staklasto telo, o kojima se tada nije mnogo znalo. Njegova pretpostavka se pokazala pogrešnom, ali je poremećaj razlikovanja boja nazvan po ovom naučniku.

* Kako se čulo vida ponaša u normalnim okolnostima?

- U oko dolazi svetlost reflektovana od predmeta u koji gledamo. Recimo, kada gledamo u beli predmet reflektuju se svi delovi svetlosnog spektra, a kada gledamo u crni ne reflektuje se nijedan deo. Ali, zato, zeleni list upija sve delove svetlosnog spektra, a reflektuje samo zeleni. S obzirom na to da u naše oko dospeva samo zeleni deo spektra, mi sliku lista doživljavamo kao zelenu.


* Ko "upravlja" igrom svetlosti i boja?

- Čepići i štapići, dve vrste receptora, odnosno senzora koje sadrži ljudsko oko. Štapići su brojniji i gusto raspoređeni po periferiji očnog dna. Oni detektuju pokret i slabu svetlost, pa su zaslužni za vid u noćnim uslovima. S druge strane, čepići su gusto koncentrisani u centru očnog dna i detektuju fine detalje i boje. Ljudi poseduju tri vrste čepića koji detektuju svetlost samo jednog dela svetlosnog spektra - plavog, zelenog ili crvenog, zbog čega se kaže da je vid trihromatski.

* A ako svi čepići ne rade kako treba?

- Odsustvo ili slabo funkcionisanje samo jedne vrste čepića dovodi do onemogućavanja, takozvane dihromazije, ili otežanog razlikovanja jedne od boja, poznatog kao defektna trihromazija. U normalnim okolnostima, upravo zbog osetljivosti čepića na pojedine talasne dužine, dolazi do preklapanja slika i omogućavanja razlikovanja nijansi. Žene su ovde u prednosti, jer je njihova osetljivost na boje uslovljena postojanjem i četvrtog tipa čepića, što im omogućava još finije razlikovanje nijansi. Istina, četvrti tip čepića ne poseduju sve žene, već njih oko deset odsto. U svakom slučaju, ljudsko oko je sposobno da detektuje oko deset miliona boja.


* Zbog čega dolazi do poremećaja raspoznavanja boja?

- Poremećaj raspoznavanja boja je najčešće urođen, mada nekada može da se javi i kao posledica oboljenja oka, očnog živca i mozga. Prisutniji je kod muškaraca nego kod žena, jer se geni za čepiće koji detektuju zeleni ili crveni deo spektra nalaze na iks hromozomu. S obzirom na to da žene imaju dva iks hromozoma, a muškarci samo jedan, to je i poremećaj prepoznavanja boja znatno učestaliji kod muškaraca. I to upravo za zeleni i crveni deo spektra. Anomalna trihromazija je najčešći poremećaj raspoznavanja boja, gde zelenu boju nije u stanju da detektuje pet odsto muškaraca i 0,35 odsto žena. Zanemarljiv je postotak žena koje ne raspoznaju i crvenu boju, 0,02 odsto u odnosu na 1,3 procenta muškaraca.

* Šta ove osobe tačno vide?

- Ove osobe zelene predmete u sumrak vide kao crne i često greše u nazivu nijansi žutocrvenih boja. Međutim, to ne znači da osoba greši i, recimo, travu vidi i zove crvenom. Greške su u tome da nije u stanju, primera radi, da razlikuje crvenu delišes jabuku od zelenog delišesa. Na sreću, potpuno odsustvo osećaja za boje javlja se tek kod jedne osobe u sto hiljada ljudi.

* Kada najranije daltonizam može da se otkrije?

- Daltonizam može da se otkrije oko treće godine, kada dete raspoznaje osnovne boje. Pre treće godine prepoznavanje boja je neprecizno. Najbolje ih raspoznaje kroz učenje i svakodnevno posmatranje okruženja. Crvena boja mu je najprivlačnija i najpre je uočava. Nakon treće godine oštrina vida može da se ispita i pomoću posebnih tablica osetljivosti za boje.

* U kojim situacijama je sposobnost razlikovanja boja bitna?

- Važna je za ljude koji su angažovani u saobraćaju, gde se primenjuje kolorna signalizacija, kao što je brodski, železnički i drumski, dok je signalizacija obojenim znacima u avio-saobraćaju sada manje prisutna. Propisi za izdavanje dozvola ovakvim ljudima su od zemlje do zemlje različiti. Kod nas nisu preterano strogi, ali zato, u Rumuniji, gde čak sedam odsto ljudi ne dobije dozvolu jer ne razlikuje boje, propisi se smatraju vrlo rigoroznim.



LILA ILI TIRKIZNOPLAVO

Poremećaj osećaja za boje ne može da se leči, a većini u stvari i ne smeta. Jedino u situaciji kada nastaju rasprave na žensko-muškoj relaciji o tome da li je nešto lila ili tirkiznoplavo. Zanimljivo je da i u životinjskom svetu postoje vrste koje raspoznaju boje. Morski sisari delfini i kitovi nemaju moć razlikovanja boja, dok ptice, ribe i insekti mogu da detektuju i ultravioletni deo elektromagnetnog spektra - ističe ovaj stručnjak.


MAŠINOVOĐIN POREMEĆAJ

Ispitivanje osetljivosti na boje uveo je švedski fiziolog Holmgren, još 1875. godine. Povod je bila železnička nesreća, za koju nije moglo da se tačno ustanovi zbog čega se desila. Nakon testiranja se ispostavilo da je mašinovođa imao poremećaj raspoznavanja boja. On je testiranoj osobi u veliku posudu stavljao pomešane nijansirane raznobojne vunice i tražio da izdvaja određenu boju. Ispostavilo se da osoba sa poremećajem raspoznavanja boja nije to u stanju da učini, jer ne može da detektuje sve nijanse - navodi dr Đurović.


IŠIHARINA TABLICA

Modernija testiranja se obavljaju pomoću Išiharaina tablice i aparata anomaloskopa, gde osoba koja se testira meša zelenu i crvenu boju u odgovarajućem odnosu, da bi dobila nijansu žute. Postoji i drugi Išiharin test, gde u krugu sa krugovima različite veličine treba da se vidi određeni broj. Osobe sa normalnim raspoznavanjem boja vide broj 74, a sa poremećajem kolornog vida 21. Osobe bez osećaja za boje broj i ne vide - kaže naš sagovornik.