SREĆA je toplo ćebence! Sećate li se čuvene rečenice iz crtanog filma "Čarli Braun" i opsesije mekim prekrivačem Lajnusa, jednog od glavnih junaka?! Pametni dečak nije mogao da se odvoji od svog ćebenceta, smišljajući iznova simpatična opravdanja za tu neraskidivu vezu.

Deca koja ne žele da se odreknu svog omiljenog predmeta ni kada idu da jedu, spavaju ili piške, to savršeno dobro razumeju. Ali ne i odrasli! Njima je već dosta ćerkinog plišanog medveda ili sinovljevog automobila koji se u svakom trenutku nalazi u rukama mališana. Najgore je ako ne mogu da se odvoje od njih ni kada krenu u vrtić ili školu. Plaču, histerišu, odbijaju da ih ostave kod kuće... Stručnjaci za to imaju objašnjenje. I utehu.

- Potreba za sigurnošću je sastavni deo ljudske prirode, koju mališani zadovoljavaju vezujući se za određene objekte - kaže Vesna Petrović, psiholog i psihoterapeut. - Obično je to neka igračka, cucla ili flašica, koje se pogotovo teško odriču kada krenu u vrtić, pa moraju da se privremeno razdvoje od roditelja. U njima vide kompenzaciju za vreme, nežnost i pažnju mame i tate. Oni su im u tom trenutku sve. I zato ih bukvalno ne ispuštaju iz ruke, plašeći se da će, ako bez njih ostanu, biti sasvim sami na ovom svetu.

Stručnjaci to nazivaju "tranzicionim objektima", koji deci premošćavaju momenat iskliznutog osećaja sigurnosti u novoj situaciji i onog u kojoj će mama i tata opet biti tu. Uhvate se grčevito za lutku ili flašicu i tako lakše prevazilaze trenutke van toplog doma. I to je u redu do četvrte-pete godine, ali ako se produži, može da preraste u problem.

- Ako do tada ne prođe samo, neophodno je posvetiti se oslobađanju deteta od omiljenog predmeta, jer u protivnom znači da se tako podržava njegova trajna nesigurnost. Mališani moraju da nauče da se odreknu flašice ili plišane igračke za koju su veoma vezani, kako bi postajali sigurniji u sebe, samostalniji i zreliji. Važno je da im se kaže da nije lepo da u vrtić svakog dana nose svog medveda, nego da se igraju sa ostalom decom i drugim igračkama. Naravno da taj "oproštaj" ne treba da bude konačan. Nema ničeg lošeg da mališan i dalje spava sa najdražom stvari, ali u toku dana bi to "druženje" moralo da bude minimalno - objašnjava psiholog.

Važan korak u tom procesu oslobađanja je nežan razgovor roditelja sa detetom, u kome će ono shvatiti da mu se ništa loše neće desiti ako meda ostane kod kuće dok je ono u vrtiću. Ili da može da ruča bez njega. Ukoliko se krene od toga, mališan će znati da je u redu i ako, za početak, ponekad, a vremenom i stalno, prespava sam. U suprotnom, kaže sagovornica, možete da dođete u situaciju da imate tinejdžera koji se opsesivno drži određenog predmeta čak i kada mu se vršnjaci podsmevaju. On jednostavno neće moći da ga se odrekne, plašeći se da će mu se desiti nešto jako strašno.