LjUBAV ne bira. Ni godine, niti navike. Ni veru, niti naciju. Ljubav ne mari. Ni za socijalni milje, niti za obrazovanje. Ni za profesiju, niti za materijalni status. Ljubav dolazi tamo gde želi. Kad poželi. Koliko zaželi. I zato, ne tako retko, samo prigrlimo stvarnost koja nam se dogodila, i kažemo: "Pa da, suprotnosti se privlače". Mi smo socijalno "hiperaktivni", a zaljubili smo se u partnera koji je naša krajnost - asocijalna ličnost. Lista naših prijatelja je nepregledna, a njegova upadljivo oskudna. Mi savršeno lako ulazimo u komunikaciju sa nepoznatima, a on je teško održava i sa poznatima. Kod nas je briga za druge konstanta koja se podrazumeva, dok su u njegovom fokusu drugi tek isprano bleda tačkica. Ali - živela ljubav! Samo da se volimo, a ostalo će doći na svoje. Hoće li? Koliko je ljubav dovoljna da "ispegla" ovakve različitosti? Da li njena početna zavodljivost može skupo da nas košta, kada se jednog dana otreznimo i shvatimo da više ne možemo da se suzdržavamo u izražavanju socijalnih potreba, lišavanju bogatstva društvenog života koji smo vodili? Ili, ako smo po prirodi povučeni, da se pretvaramo da možemo da se otvaramo prema ljudima, samo zato što želimo da usrećimo partnera? A radije bismo sedeli samo u dvoje.

Koliko je stepen razvijenosti socijalne inteligencije, odnosno njeno nepodudaranje, ključno za zdravu perspektivu emocionalnog odnosa, pokušali smo da saznamo u razgovoru sa Leonorom Pavlicom, psihologom i konstruktivističkim psihoterapeutom. Sagovornica "Života plus" na početku razrešava značaj ove veštine u svim sferama postojanja.

- Ako pođemo od najprostije definicije socijalne inteligencije koja je opisuje kao sposobnost uspešne izgradnje odnosa i snalaženja u različitim socijalnim kontekstima, skoro da ne možemo da zamislimo nijednu sferu života u kojoj ona nije neophodna - kaže psiholog. - Ljudi su po prirodi relaciona bića, i kao takvi moraju da stupaju u socijalne interakcije gde god se zatekli - na poslu, u porodici, sa prijateljima, komšijama... Novije studije pokazuju da je ona i značajan prediktor zdravlja, jer je usamljeni pojedinac podložniji stresu, zdravstvenim problemima i depresiji. Takođe, veoma snažan uticaj ima i na partnerske odnose, budući da su neke njene komponente - sposobnost razumevanja osećanja i namera drugih, slušanje sa punom prisutnošću, briga za druge, razrešavanja konflikta, tolerancija, dobra samokontrola...

KAKO NAPRAVITI KOMPROMIS

Zaljubljenom srcu razlike i različitosti nisu teret. Naprotiv, deluju kao mamac. A, onda se zaljubljenost pretoči u ljubav, pa jake emocije nivelišu jake suprotnosti. Međutim, ukoliko je jedno od partnera znatno manje socijalno inteligentno od drugog, može li to vremenom da postane kamen spoticanja u vezi, a pogotovo u braku?

- Socijalno inteligentnija osoba će, po definiciji, biti dovoljno osetljiva za emocionalne i druge potrebe partnera. Moći će lakše da dešifruje kako se on oseća, da uspostavi jasniju komunikaciju, reguliše njegova unutrašnja stanja, bude tolerantna i orijentisana na rešenje problema. Ona je za svog partnera značajan model, jer na sreću, socijalna inteligencija nije nepromenljiva i može se značajno menjati i razvijati. Ali problem može da nastane ako je partner socijalno inteligentnije osobe suviše sujetan da bi prihvatio njegovo "tutorstvo" - objašnjava psihoterapeut.

Uzmimo na primer da jedan partner ima širok krug prijatelja, društven je, lako ulazi u razgovor sa ljudima i spontano sklapa prijateljstva, dok je drugi asocijalan, fokusiran na jednog ili nijednog najboljeg druga i bez želje (i veština) da se kreće u društvu prijatelja svog partnera. Jedno od dvoje tada mora da se žrtvuje da bi veza opstala, zar ne?! Stručnjaci to objašnjavaju vrlo slikovito.

Depositphotos

- Terati druželjubivu osobu da se odrekne druženja, podjednako je strašno kao i siliti povučenu osobu da menja navike. Druželjubivost i povučenost su dve legitimne strategije bivstvovanja u svetu. Povučen partner ne bi smeo da od druželjubivog zahteva punu pokornost i simbiotsku upućenost isključivo na njega, dok druželjubivi mora isto tako da pronađe razumevanje za periode osame svog partnera. Idealno bi bilo naći se na pola puta i zadovoljiti potrebe obe strane koliko je to moguće. Sve je u redu dok nisu u pitanju patološke forme koje je Goleman, čuveni istraživač socijalne inteligencije, identifikovao kao mračnu trijadu, a to su narcistična, makijavelistička i psihopatska struktura ličnosti - kaže Pavlica.

EKSTREMI I ŽRTVE

Žrtva u ime ljubavi ima široku lepezu izraza, boja i dubina. I večna je. Od oduvek do zauvek. A, ukoliko se zarad srca žrtvuje partner sa razvijenim socijalnim veštinama, koliko je ta žrtva opasna? Moguć je sledeći scenario - on naglo prestaje da izlazi sa dugogodišnjim prijateljima, više se ne čuje sa njima onoliko često kao ranije. I onda se preko noći probudi u neprirodnom obliku - usamljen i osamljen. Da li takvi "kompromisi" uopšte smeju da se prave zarad ljubavi?

- Ne bi trebalo, ali smatram da to ne bi ni moglo da se desi socijalno inteligentnom pojedincu. Jer on je u stanju da prepozna i predvidi namere drugog, i bez obzira na zaljubljenost kao potencijalno ometajući faktor, ne bi trebalo da bude njome zaslepljen toliko da njegove socijalne veštine padnu u vodu. Bez obzira na njegov kapacitet da brine za drugog, da saoseća i prilagođava se različitim uslovima, on je prevashodno socijalno analitičan, snalažljiv i zna da se sačuva od ovakvih zamki - tvrdi psiholog.

A, šta se odigrava na drugoj strani emocionalne "pozornice"? Da li asocijalni partner počinje sebe da tera na druženje, izlaske, putovanje sa drugim parom? Koliko je to uopšte izvodljivo ili je samo moguće kao pretvaranje kratkog daha? Kao opsena.

- Asocijalni partneri, u nameri da usreće drugu stranu, često pokušavaju da prate njegov ritam, ali će, ukoliko to ostane neprepoznato od strane partnera, posle nekog vremena osetiti da su odustali od sebe i svojih potreba. Ipak, sklona sam da verujem da će socijalno inteligentniji partner, kao proniciljiva i senzibilnija figura, osetiti ovu "lažnu" postavku i otvaranjem dijaloga uspostaviti novi ritam i dinamiku odnosa na način da manje optereti partnera - optimistična je sagovornica.

Depositphotos

Neke postavke su očigledne. Strast i zaljubljenost nam uglavnom zamagle stvarnost, pa možda ni ne primećujemo ili nam ne smeta što je naša druga polovina naša krajnost - asocijalna ili hipersocijalna. Ulazimo čak i u brak pomućene svesti. A, koliko je zapravo ta protivrečnost još opasnija u životu pod istim krovom? Jer jedno od supružnika uživa kada priprema večeru za prijatelje, porodično letuje sa njima, a drugi se u tome ne snalazi, negoduje tiho ili glasno, izbegava/sabotira okupljanja. Pa onda dođu deca, i jedno ih vaspitava da budu socijalno osvešćena, a drugi ne može protiv sebe, pa im na dnevnom nivou pruža primer osame.

- Mnogo je slučajeva formiranja zajednice između dva ekstrema. Na neki način to može da bude i zavodljivo - druželjubivom pojedincu se povučeni čini mističnim i tajanstvenim, a povučenom ovaj dinamičnim i neuhvatljivim. Iz kontrasnih pozicija, ipak, često može da nastane potonje nerazumevanje u braku koje zna da kulminira i prekidom odnosa. Međutim, ne može se konstatovati da su ovakvi brakovi osuđeni na propast. Ako među njima vladaju razumevanje, tolerancija i dobra komunikacija, ove prepreke se mogu uspešno prevazići - kaže psiholog i poručuje da se ljudi i tokom braka razvijaju i zajedno rastu, pa bi godine koje predstoje mogle da ublaže ovu, naizgled, nepremostivu razliku.

SPOJ SLIČNOSTI NE GARANTUJE SREĆU

AKO se suprotnosti privlače, često se baš ovakve suprotnosti privuku. Ali, sagovornica "Života plus" kaže da to ne mora da znači da imaju manje šanse za lep odnos od onih koji su slični.

- I naizgled slični ljudi, po ambicijama, željama i porivima mogu da skliznu sa pravog puta, ukoliko su usmereni samo na lični razvoj. Oni onda podsećaju na dve uzlazne linije, ali koje su paralelne jedna sa drugom i nigde se ne ukrštaju. Zajednički rad na odnosu, dakle uključenost i investiranost oba partnera, ključ je za uspeh, ma koliko različiti oni bili - kaže psihoterapeut.