KOLIKO ste se puta zapitali da li vas partner dovoljno voli ili možda analizirali sopstvena osećanja prema njemu? Pružate li dovoljno ljubavi i koliko ste emotivno angažovani u vezi? Često se nameće pitanje da li u svakom emotivnom odnosu jedan partner više voli. Stručnjaci smatraju da ljudi različito iskazuju osećanja, kod nekoga su prenaglašena i transparentna dok su drugi prilično uzdržani i "škrti" u njihovoj demonstraciji. Ali nikako ne bi trebalo zaboraviti da nije "opasno" voleti i da možemo ponekad sebi da dozvolimo da pokažemo ono što osećamo prema drugoj polovini jer to ne znači da smo slabići. Naprotiv.

- U svakoj vezi može da se desi da partner voli na drugačiji način, što u očima onog drugog nekad izgleda potpuno različito - kaže za "Život plus" psihoterapeut i NLP trener Maja Pavlov. - Na primer, umanjeno ili naglašeno očekivano ponašanje može se tumačiti kao odsustvo ili prisustvo ljubavi, mada nije nužno tako. Manifestacije raspoloženja i stavova, kao i različitih stvari iz svakodnevice koje ostavljaju trag u ljudskoj ekspresiji, nisu uvek znak postojanja ili nedostatka ljubavi. Nekada osoba privrženost manifestuje kroz određene akcije, učini za partnera nešto konkretno, dok drugi voli da govori šta oseća. U svakom slučaju, glagol "voleti" manifestuje se na različite načine u skladu sa osobom i njenom predstavom o ljubavi. Ali, ukoliko se jedna osoba ne potrudi da se angažuje u odnosu, može se desiti da dođe do opravdane sumnje u motivaciju druge strane da u njemu uopšte opstane.


OSEĆANjA SE NE MOGU IZMERITI

Da li je moguće "izmeriti" ko koliko voli i imamo li svi isti kapacitet za ljubav? Psihoterapeutkinja naglašava da sposobnost pokazivanja i davanja emocija u velikoj meri zavisi i od porodičnog ambijenta u kojem smo odrastali. To često trasira naš životni i emotivni put.

- Kapacitet za ljubav, empatiju, posvećenost drugome ili emotivnom odnosu, pružanje i primanje, kod nekoga je veći, a kod nekoga manji. Ipak, ljubav nije apotekarska vaga koja treba da prosudi koliko miligrama kog sastojka unosimo. Sposobnost da volimo u velikoj meri determinisana je i našom primarnom porodicom i odnosima u njoj. Ukoliko smo rasli u dovoljno sigurnom okruženju, velika je verovatnoća da ćemo kapacitet za zdravo vezivanje umeti da primenimo u daljim odnosima. Ako je okruženje bilo konfliktno i bez podrške, biće nam potrebno više psihološke kondicije da uložimo u održiv odnos. Moja klijentkinja imala je partnera sa kojim je živela godinama, ali nije dobijala ono što joj treba. Njen pokušaj da to artikuliše nije naišao na razumevanje. Partner jednostavno nije shvatao šta joj nedostaje. Ona je nastojala da ga razume navodeći razloge koji su mogli biti opravdani, kao što su njegova stalna odvojenost od majke i oca, koji su ga prepuštali dedi i baki. Nije bio siguran da mu uopšte nešto pripada, a još manje je umeo da daje.

Ipak, ne znači da veza u kojoj je jedan partner u većoj meri vođen emocijama, a drugi razumom, nema perspektivu. Naprotiv, to može da bude zanimljiv odnos, ukoliko partneri vrednuju kod drugog ono što nije njihov jezik ljubavi, smatra Maja Pavlov:

- Ako emotivna osoba to gleda isključivo kao nedostatak, osećaće se lišeno i težiće ka onom što joj nedostaje. Vremenom se dešava da hiperemotivne osobe u vezu unose iskustva racija i počinju naglašenije da misle, pa ukoliko je njihov partner takav, to može da predstavlja plus. Takođe, i oni koji su veoma skloni analizi, razumevanju i razmatranju, mogu da shvate da nije opasno osećati i da je poželjno dozvoliti emocijama da se ponekad i pokažu i iskažu. Pritom, shvataju da zbog toga nisu "loši, slabi ili bez kontrole" i mogu da prihvate da je ranjivost odraz ljudskosti, a to je svakako prednost. Uz partnera koji pokazuje da mu to prija, osetiće se sigurno da to ubuduće i iskažu. Ljudi se menjaju u zavisnosti od životne faze, konteksta u kome žive i svakako osobe sa kojom žive...

Na pitanje da li takve ljubavi imaju veću ili manju šansu da opstanu, naša sagovornica kaže:

- Ne postoji jedinstvena formula za uspeh u emotivnom odnosu, već obrazac koji ukazuje da je fleksibilnost na ceni. To znači: slušati, gledati, osećati i ponašati se u skladu sa sobom i dobrovoljno se prilagođavati drugoj strani, ne doživljavajući adaptaciju kao gubitak, već kao dobit zajedništva. Ukoliko to gledamo sa aspekta upotpunjavanja, onda različitost ne ugrožava, već dopunjuje. Ako to posmatramo kao kontrast analizu, možemo da uočimo distancu u odnosu na sebe. U oba slučaja postoje motivi za i protiv.


EMOTIVNO PASIVNE OSOBE

S druge strane, stiče se utisak da osoba čija su osećanja dominantna u vezi i kojoj je stalo do partnera, ulaže više truda da taj odnos uspe. Stručnjaci smatraju da sve zavisi od toga da li nekog pokreću emocije. Postoje vrlo emotivne osobe koje su istovremeno i pasivne u iskazivanju ličnih osećanja.

- Većina emotivno angažovanih osoba može da preduzme akciju ili iskaže spremnost ka iniciranju određenih ponašanja koja stimulišu odnos. Ima i onih koji kada vrlo intenzivno osete emociju ulažu energiju u njeno sakrivanje ili maskiranje. Tada govorimo o pasivnim manifestacijama ljubavi uprkos osećanjima. Pragmatične osobe koje nisu čak ni previše emotivno angažovane mogu ulagati u odnos jer "se stvari tako rade". Ipak, tamo gde su nam vrednosti, tamo su i pokretači.

Šta se dešava da partnerom koji je okružen ljubavlju i pažnjom. Koristi li saznanje da je voljen i da li nečije istinske emocije mogu da se zlouoptrebe?

- Jedna strana može da se opusti jer oseća da je voljena, ali ne nužno i da zloupotrebi drugu. Svesni toga da se nekome dopadaju ili da su izvor nečije ljubavi i odobravanja mogu se zaustaviti u zoni komfora, u kojoj se više ne trude. Počinju da stagniraju, kao i njihova veza, jer u nju ne ulažu. Postoje i oni koji kada imaju pokretač te vrste, postaju slobodniji i stimulisaniji. Dovoljno su radoznali da otkrivaju svet dalje, jer im upravo ljubav onih koji ih vole daje energiju i motivaciju, što svakako unapređuje kvalitet života.

PROMENA ULOGA

MOGU li vremenom da se promene uloge kada je reč o intenzitetu ljubavi? Psihoterapeut smatra da se one menjaju, što zahteva stalna prilagođavanja oba partnera.

- Pogledajte šta su bile uloge naših baka pre samo jednog veka i koliko je to intenzivna promena u zadacima, statusima u odnosu i obavezama. I muške uloge su se promenile, oni su postali otvoreniji ka porodici i emotivno dostupniji. Ova tranzicija uloga treba da donese i neke nove prednosti, ne nužno probleme. Što smo spremniji na to, bolje ćemo doprinositi odnosu. Najrizičnija opcija je kada jedan partner želi da vas ugura u svoju viziju uloge. Tu stvari ne opstaju na duže staze. Tada se postavlja pitanje da li se prilagođavate ulozi i očekivanju, ili konkretnoj osobi koja se uklapa ili ne u specifičan kontekst.