Nijednom ljubavnom paru nije prijatno dok se raspravlja. Prašina i perje koje možemo podići samo jednom rečju, u stanju su da se kovitlaju u vazduhu toliko dugo, da imamo utisak da se nikada neće sleći. Čak i kada mir zameni svađu, reči izgovorene u ljutnji zauvek ostaju u našem sećanju. Da li situacija postaje teža kada je reč o bračnoj svađi? Moguće je da samo postaje ozbiljnija, što diktira sama vrsta odnosa. Koja je osnovna razlika između svađa u braku i u vezi otkriva Željka Kurjački, psiholog i psihoterapeut:

- U vezi kada se svađamo možemo da se durimo, ne javljamo se na telefon, ne vidimo se danima, drugim rečima da nastavimo sa nekim svojim neadekvatnim obrascima ponašanja. U braku smo na neki način primorani da se suočavamo sa drugom osobom. Ne možemo sebi dozvoliti da ne komuniciramo, jer moramo da se dogovaramo barem oko nekih osnovnih stvari, kao što su "Ko će dovesti dete sa treninga?", "Javili su tvoji da dolaze danas po podne" i slično. To je dobra stvar, jer brak nas primorava da što pre nađemo način da razgovaramo kako valja i rešavamo probleme.

Reci šta ti smeta

Francuski nobelovac, književnik Andre Žid, napisao je da "većina svađa pojačava nesporazum", a nas je zanimalo šta bi sve trebalo tolerisati i oko čega ne bi trebalo da se nerviramo ako smo u braku. Naša sagovornica smatra da postoje stvari koje nam zaista smetaju kod druge osobe i one koje nam smetaju jer smo trenutno ljuti na partnera iz nekog drugog razloga i treba nam ventil. Ako nam nešto zaista smeta, treba da kažemo, poručuje Kurjački, da ne bi bilo kao u onoj priči gde je muž pedeset godina jeo đuveč koji ne podnosi jer je mislio da njegova žena mnogo voli to jelo, a žena je kuvala đuveč jer je videla koliko ga on rado jede, iako ni ona ne voli tu vrstu hrane.

- Postoji veoma malo stvari na kojima bi trebalo da insistiramo da ih partner kod sebe menja. Malo toga bi trebalo da nam toliko smeta kod njega da ne možemo da tolerišemo. Kod takvih slučajeva trebalo bi da budemo dosledni u želji da se ponašanje promeni, ali na ljubazan način, uz poštovanje druge osobe. Vređanjem, pretnjama, ostavljanjem, podsmevanjem, poređenjima sa drugim ljudima i sličnim ponašanjima mi ugrožavamo međusobnu bliskost i time ništa dobro ne postižemo. Par može da se oporavi od takvih svađa, ali te reči se ne zaboravljaju.

Kao teme koje se najčešće ponavljaju u bračnim razmiricama Kurjački navodi raspored obaveza oko kuće, dece, svađe u vezi sa novcem i slično, ali ističe da su to najčešće samo spoljašnje manifestacije, neposredni okidači za svađe. Prema njenim rečima, pravi razlozi koji leže ispod toga su pitanja "da li me poštuje", "da li me iskreno voli", "da li ceni koliko se trudim". Dakle, u osnovi je strah da li smo voljeni i poštovani. Ali, postoje li razlozi za svađu preko kojih bi trebalo preći bez rasprave isključivo ako smo u braku, a da to u vezi nije neophodno, već se možemo i posvađati? Naša sagovornica kaže da ne može da zamisli takav primer, ističući da ne postoje teme oko kojih bi bilo u redu da se raspravljamo kada smo u vezi, ali ne i jednom kada stupimo u brak. I obrnuto, nešto oko čega nije dobro raspravljati se u braku, ne bi trebalo da bude prihvatljivo ni u vezi.


- Međutim, postoje problemi koje možemo da otkrijemo tek kada počnemo da živimo zajedno, zasnujemo porodicu i svakodnevne obaveze postanu neuporedivo veće nego kada su momak i devojka sami. Tu su pitanja novca i koliko ko troši na porodicu, a koliko na svoja zadovoljstva, zatim pitanje obaveza, koliko se međusobno pomažemo oko obaveza u kući i oko dece, zatim rodbinski odnosi, odnosi sa širom porodicom...

Kada da stanemo?

Indijski sveštenik, psihoterapeut i pisac Antoni de Melo, napisao je kratku priču pod naslovom "Pronađi razlog za svađu, ja ću naći razlog za mir", u kojoj kaže: Bila jednom dva monaha, koji su punih četrdeset godina živeli u istom manastiru, a da se nijednom nisu posvađali. Jednog dana prvi monah rekao je drugome: "Ne misliš li da bi trebali bar jednom da se posvađamo?" Ovaj drugi je uzvratio: "Zašto da ne. Oko čega ćemo se svađati?" "Mogli bismo oko ovog hleba" - predloži prvi. "U redu, svađajmo se oko hleba. Kako se to radi?" "Ovako" - rekao je prvi monah - "Ovaj hleb je sada moj, šta ćeš sad?" "Zadrži ga" - rekao je drugi monah.

Veoma poučne De Melove reči podstakle su nas na razmišljanje koja vrsta svađe može biti konstruktivna i kako:

- Ne bih rekla da ijedna svađa može da bude konstruktivna jer ona podrazumeva vikanje, vređanje, netrpeljivost... Bez svađe se zaista može provesti vek i ona nije neophodna. Ono što jeste neophodno je razgovor. A kada su u pitanju osetljive teme, važno je da razgovaramo uvažavajući dostojanstvo druge osobe i sa željom da se stavimo "u njegove cipele" kako bismo razumeli njegovu tačku gledišta. Jedino tako možemo razrešiti sukob, a da pritom ne ugrozimo međusobnu bliskost i poverenje - ističe Željka Kurjački.

Pesnik tužne sudbine Branko Miljković poručio je: "Ubi me prejaka reč. Ne stigoh da se sklonim", a verujemo da nam je svima poznat taj osećaj. Kada bi trebalo da znamo da moramo da stanemo prilikom svađe?


Zrela i nezrela rasprava

- Kad primetimo da počinjemo da vređamo drugu osobu - smatra sagovornica "Života plus": - Takođe, kad primetimo da ulazimo u obrazac svađanja koji se ponavlja. Tada je potrebno da kažemo sebi: "Stani. Ovako ne ide. Razmisli i pronađi drugačiji način."

Ovde dolazimo do pitanja kako bi izgledala "zrela", a kako "nezrela" rasprava:

- Nezrela svađa se sastoji od durenja, neodgovaranja na pozive, nejavljanja, pretnji ostavljanjem, ponovnog oživljavanja starih svađa i tema odranije. A najbolnije je kada sadrži vređanja, diranja u bolne tačke druge osobe za koje znamo upravo zato što smo bliski sa njom. Takve svađe se ne zaboravljaju i, iako mogu da se prevaziđu i da posle njih nastavimo život kao pre, one trajno oštećuju bliskost. Zato, ako imamo problem, moramo da razgovaramo tako da ne ugrožavamo samopouzdanje druge osobe niti da dovodimo u pitanje našu ljubav prema njoj.

Kad već poželimo da stavimo tačku na svađu, znamo li kojim rečima ili gestom bi je trebalo okončati? Naša sagovornica smatra da obično svako od nas okonča raspravu na način koji nam je najprirodniji.

- Neko to uradi iz negujućeg dela sebe, zagrljajem, na primer. Neko uradi iz onog detinjeg, zabavnog dela sebe - pružanjem malog prsta za pomirenje, dizanjem bele zastavice. Neko radi iz racionalnog dela - sumiranjem, donošenjem konačnog zaključka o raspravi.

A šta da uradimo da do sukoba ne dođe ponovo? Psiholog Kurjački poručuje da je potrebno dobro razmisliti šta je dovelo do svađe.

- Nakon rasprave osećamo olakšanje što se sve završilo i zahvalni smo što smo se pomirili, ali da ne bi došlo do toga ponovo, moramo sa sobom biti iskreni i razmisliti o uzroku koji je doveo do svađe i o svom delu odgovornosti. Takođe, ne smemo zaboraviti sva povređena osećanja, naša i partnerova. To bi trebalo da nam bude opomena da do takvih svađa ne dođe opet.


NA STARTU JE EKSPLOZIVNIJE

Profesor psihologije sa kalifornijskog Univerziteta Berkli Robert Levenson sproveo je istraživanje u trajanju od 13 godina, u kom je praćen odnos među parovima koji su bili u braku dugom između 15 i 35 godina. Zaključeno je da su na početku, u prvim godinama partnerskog odnosa, svađe česte, a mahom se odnose na vaspitanje dece i rukovođenje finansijama. Posle nekoliko godina zajedničkog života, supružnici se sve češće dobro razumeju, prevazilaze nedovoljno bitne stvari koje im smetaju kod voljene osobe, pa su rasprave ređe, a i kad do njih dođe, partneri se lakše mire.