OKONČALI ste emotivnu vezu ili brak. Preplavio vas je osećaj besa, tuge, razočaranja, beznadežnosti i pitanje kako dalje? Zatim se u vašu dušu i srce uselila neobjašnjiva praznina. Znači li to da ste prošlost ostavili iza sebe i da je vreme da otvorite novo emotivno poglavlje. Da li je pravi trenutak za to? Koliko je potrebno vremena da novoj ljubavi krenete u susret? Jeste li spremni?

Psiholog Olivera Stojšić smatra da je pravi trenutak kada prestanemo da patimo za bivšim partnerom i tu priču emotivno prevaziđemo.

- To znači da umesto izneverenih očekivanja, povređenog ponosa, ogorčenosti, besa na život ili bivšeg partnera osećamo samo razočaranje i oprost u duši i shvatimo da život može da bude lep i radostan i posle raskida ili razvoda - kaže za "Život plus" Olivera Stojšić. - Ako smo prestali sebe da sažaljevamo i krivimo i preuzeli odgovornost za greške koje sada posmatramo kao iskustvo iz kojeg smo nešto naučili. Pravi trenutak je kada počnemo da verujemo sopstvenoj proceni, ne plašimo se samoće, postanemo svesni svojih kvaliteta i želja i budemo spremni da prihvatimo odgovornost i rizik buduće veze.

Dakle, koliko će nam biti potrebno da se emotivno "rehabilitujemo" i uđemo u novu vezu zavisi od nas i iskustva iz prethodnog odnosa.

- Često se kaže koliko smo bili u vezi toliko nam treba vremena da se "rehabilitujemo". To ne bi trebalo da bude presudno niti postoji pravilo. Mnogo je važnije kakvo je bilo prethodno partnersko iskustvo, kako se trenutno osećamo i šta nam je potrebno. Ako je ranija veza bila burna, ispunjena konfliktima, ljubomorom a partner nas je ograničavao i sputavao, možemo pretpostaviti da će nam trebati više vremena da budemo sami i da se oporavimo. Ukoliko smo iz prethodne veze izašli gladni ljubavi, bliskosti i pažnje, onda ćemo verovatno želeti što pre da zasnujemo novi odnos. U oba slučaja bilo bi korisno da izdvojimo vreme za samoću i da razmislimo.

SVI SMO NESAVRŠENA BIĆA KAO što je naša sagovornica već istakla, svaki odnos kroz život uslovljen je odnosima sa roditeljima. - Treba prihvatati činjenicu da su i oni nesavršena ljudska bića koja boluju od strasti, greše, nekad su netrpeljivi prema svojoj deci i često ne umeju da se odnose prema njima. Sav njihov kriticizam, pridike, od čega smo u detinjstvu stradali bile su u stvari manifestacija njihovih stanja a ne naše krivice. Ako to istinski shvatimo videćemo da je njima bilo loše a ne da su oni loši, ili da smo mi loši - tako se samoprihvatanje značajno povećava.

Ključno je i kakav odnos imamo prema sebi jer on u velikoj meri određuje i odnos sa drugima. Iz mehanizma nedovljnog prihvatanja sebe možemo objasniti i neprihvatanje drugih, pojašnjava naša sagovornica. To se veoma lako vidi u svakodnevnom životu. Kada smo nezadovoljni i učinimo neko dobro delo, nekoliko minuta ili sati imamo utisak da smo dostojni života, pa se prema partneru i drugima ponašamo bolje. Manje ih osuđujemo, češće primećujemo u njima dobro, otvoreniji smo za razgovor... Zapravo stvar je u nama samima. Shvatiti da u partnerstvu i u životu "voleti" ne znači osećati strast prema nekome, razmaziti ga ili uzvisiti već želeti mu dobro. Kao i odnos prema sebi.

- Ukoliko očajnički želite da budete sa bilo kim zato što ne možete da podnesete da budete sami, što se često dešava, to je znak da niste spremni za novu vezu - kaže Stojšićeva. - Uzrok ljubavne zavisnosti je u tome što u detinjstvu nismo dobili od roditelja istinsku ljubav. U suštini to je uzrok svih zavisnosti - alkohola, droge, kocke, kupoholizma, radoholizma... Ljubavna zavisnost nije osobenost našeg odnosa sa određenom osobom, već se ispoljava u svim našim odnosima, ljubavnim ili prijateljskim. U toj žeđi za prihvatanjem i savršenom ljubavi ponašamo se kao mali vampiri. Sebi možemo izgledati stvarno kao strana koja daje i obasipa pažnjom i brigom( spremanjem, kuvanjem, peglanjem, poklanjanjem) ali na duševnom nivou ostajemo "potrebitelji". Budući da rupe na našem buretu ostaju nezapušene, naša žeđ za prihvatanjem je neutoljena a partner izmučen našom ljubomorom i potrebom da nam stalno dokazuje ljubav. Zdrav čovek odlazi iz takve veze a ako je partner zavistan stvara se simbioza dvoje ljudi koji muče jedno drugo.

Kako da razlikujemo istinsku ljubav od ljubavne zavisnosti?

- Istinska ljubav zasićuje čoveka, a zavisnost je nezasita. U ljubavi je poenta da čovek bude srećan. Kod zavisnosti je glavno da "voljeni" pripada nama. U ljubavi je čovek siguran u sebe a u zavisnosti naša vrednost zavisi od toga kako se "voljena" osoba odnosi prema nama. Ljubav je poverenje a zavisnost ljubomora, strah da ne izgubimo partnera. Ljubav daje slobodu a u zavisničkom odnosu bavimo se spasenjem voljene osobe. Ljubav je obično uzajamna a zavisnost je često jednostrana. U ljubavi čovek se razvija u zavisnosti zastaje u razvoju i degradira.


U slučaju raskida, onaj koji voli ne gubi samouverenost i osećaj ličnog dostojanstva a zavistan čovek pada u depresiju i ne vidi smisao postojanja. Zato je važno da učimo iz ličnih grešaka. One mogu da nam pomognu da u budućnosti donosimo bolje odluke i gradimo uspešan partnerski odnos. Potrebno je da radimo i na promeni karaktera odnosa prema drugima ljudima.


Na pitanje da li se ljudi i u ljubavi vode izrekom: "Klin se klinom izbija, psiholog Olivera Stojšić kaže:

- Neki će reći iz iskustva da je to srećna formula ali često je i zamka kao što nam se nekad čini da smo rešili neki problem a ispostavi se da smo ga samo zamenili novim. Svako "loše" iskustvo nas uči da budemo bolji jer ćemo u protivnom biti gori. Ono nas podstiče da iz nas izađe najbolje a ne najgore. Svi imamo tu priliku za promenom na bolje ili da se opravdavamo, kukamo, žalimo, "anesteziramo" nekim ponašanjima od bola, patnje.Bol, bolest duševna ili fizička je prilika za promenu i rast.Zato je važan iskren odnos prema sebi, drugima, životu i sigurna sam da će se tada pojaviti osobe sa kojima možemo da gradimo zreo odnos ispunjen ljubavlju, poverenjem, mirom, radošću, vernošću i odgovornošću. Često je pojava da je ljudima danas lakše da odustanu nego da vole. Nova ljubav je odluka koja nas obavezuje na sve to.