Na sutrašnji dan, pre tačno dve decenije, nakon niza spornih pokušaja i ponuda međunarodne zajednice da se reši kosovska kriza, iz baze u Avijanu poletali su prvi avioni koji su i narednih 78 dana bacali bombe po vojnim i civilnim ciljevima širom zemlje.

Istovremeno, iz komande NATO-a iz dana u dan stizala su "objašnjenja" da je svaka ljudska žrtva, uništena bolnica, škola, most, medijska kuća... samo - kolateralna šteta.

Vojna intervencija na SRJ počela je 24. marta oko 19:30, po naređenju tadašnjeg generalnog sekretara NATO Havijera Solane, a vlada u Beogradu iste noći je proglasila ratno stanje.

Prvih dana, zemlju je nadletalo 70 borbenih aviona, a njihov broj se vremenom povećavao tako da je bilo i do 400 poletanja dnevno.

Prema podacima stručnjaka iz Srbije, do 10. juna zabeleženo je 18.168 avio poletanja, iz NATO baze navodili su da ih je bilo 38.004, od toga 10.484 vatrenih dejstva, dok su ostalo bila izviđanja, letovi tankera, avaksa ...

Napadi na SRJ vršeni su sa brodova u Jadranu, iz četiri vazduhoplovne baze u Italiji, a neke operacije izvršavali su i bombarderi koji su poletali iz baza u Zapadnoj Evropi, pa i iz SAD.

Za sve ove godine, od pojedinih zvaničnika moglo čcuti da izražavaju žaljenje zbog kolateralih žrtava, ali ne i izvinjenje, jer se intervencija alijanse i dalje karakteriše kao opravdana.

Brojni zvaničnici, među kojima je i stalni predstavnik Rusije u OEBS-u Aleksandar Lukaševič upozoravaju da je uz posledice koje je SRJ poretpela najveći problem taj što pouka nije izvučena, što i dalje postoji praksa primene "dvostrukih standarda" i jednostranog i selektivnog tumačenja normi međunarodnog prava.

Foto D. Milovanović

Odlukom o toj vojnoj intervenciji na SRJ, smatraju brojni kritačari odluke koja je doneta bez saglasnosti UN, uspostavljen je model za intervencije i u Avganistanu, Libiji, Siriji, Iraku, Somaliji, Jemenu, Maliju i što je još gore, kraj se ne vidi - najavljuju se nove u Veneculeli, Nikaragvi, Kubi, Iranu...

Prema navodima diplomata, intervencija je dopinela i porastu nuklearnog nauoružanja, jer su se male i srednje zemlje uplašile da takođe mogu postati žrtve.

Obaranjanjem F 117, RV i PVO SRJ su u prvih pet dana NATO agresije, tokom koje je bačeno ili lansirano 19.000 tona bombi i raketa, iznenadili američko ratno vazduhoplovstvo.

"Nevidljiva" letelica F 117, koju radari ne mogu da primete i koja je simbol moći i neuništviosti američke tehnologije, završila je u njivi kod Buđanovaca.

Prema procenama vojnih stručnjaka, iz 2016. godine, bombardovanje SRJ, bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, koštalo je NATO oko 43 milijarde dolara i bila je jedna od pet najskupljih intervencija, među kojima su i rat protiv terorizma, usledio nakon 11. septembra, i onaj u Vjetnamu.

Tokom tih 78 dana uništeno je oko 50 odsto proizvodnih kapaciteta zemlje, uglavnom u Srbiji.

Britanski stručnjaci su ukupnu štetu procenili na milijardu dolara, a domaći na 30 i više milijardi.

Prema domaćim podacima stradalo je više od 2.500 ljudi, a ranjeno pet puta više.

Hjuman rajts voč navodi da je broj žrtava bio između 488 i 527, i to u Srbiji 201, na KiM između 278 i 317, a u Crnoj Gori osmoro, dok Fond za humanitarno pravo, navodi da je ubijeno 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.

Pokušaju da se izbegne bombardovanje i reši kosovska kriza prethodila su tri skupa i tri neiskene ponude međunarodne zajednice.

Bili su to proces u Rambujeu, konferencija u Parizu i jasan razgovor Holbruka i Miloševića - kojim je predsedniku SRJ poručeno da, ako ne prihvati papir koji se stavi pred njega, Solana će dati znak i avioni poleteti iz Avijana.

Lestvica zahteva, kako je rekla i Medlin Olbrajt, podizana je svakodnevno, što je bio i cilj takozvane "međunarodne zajednice", kako svedoče učesnici ovih pregovora u ime srpske strane, da bi se Milošević optužio da nije prihvatio sporazum.

Foto N. Fifić

Prema navodima Vladislava Jovanovića, ambasadora SRJ pri UN, ideja o bombardovanju već tada je bila je stara desetak godina, i datirala je od vremena kada je američki senator Bob Dol u Prištini obećao nezavisnost.

Prvi čovek SAD Bil Klinton delegaciji američkih Srba rekao je da ono što je dato Miloševiću ni on ne bi potpisao, ali i to da bi prekid napada doveo u pitanje kredibilitet NATO-a, SAD i njegov.

Slično je ponovio i Henri Kisindžer.

Godinu dana kasnije stigla je nova potvrda iz Stejt Departmenta od portparola i jednog od glavnih saradnika Medlin Olbrajt, Džejmsa Rubina, da je odluka bombardovanju već ranije doneta.

"Stvarna namera SAD bila je da započne rat u koji će uvući Evropu, rukovodeći se ciljem da se delegacija SRJ dovede u položaj da prosto ne može da potpiše dokument... da se Srbi moraju učiniti odgovornim kako bi se prešlo u vojnu akciju", rekao je Rubin.

Bombardovanje je završeno 10. juna.

Dan ranije, predstavnici VJ i NATO potpisali su u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum, kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak u pokrajinu međunarodnih vojnih trupa.

Te prve trupe, koje je činio 37.200 vojnika Kfora iz 36 zemalja, ušle su na KiM 12. juna.

"NIKO NIJE REKAO NE"

U bombardovanju Srbije učestvovalo je 19 zemalja NATO, a uprkos tome što je bilo očigledno da je reč o nadmoćnom protivniku, srpska vojska je pružila zavidan otpor, svi su bili spremni da izvrše zadatke i niko nije rekao "ne", rekli su za RTS komandanti Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazdušne odbrane (RV i PVO) Dejan Vasiljević i Tiosav Janković.

Pukovnik Tiosav Janković, komandant 250. raketne brigade, jedan je od onih koji su 2. maja 1999. oborili američkog lovca F-16.

Foto I. Marinković

"Tog 2. maja smo tražili i pronašli cilj, lansirane su dve rakete. Svi indikatori su pokazivali da je reč o uspešnom gađanju, a kasnije smo od strane pretpostavljenih saznali da jedan neprijateljski avion traži pomoć i da je pao u rejonu planine Cer. Spasilački timovi NATO-a su pronašli i evakuisali svog pilota sa teritorije Srbije, a delovi oborenog aviona i danas se nalaze u našem Muzeju vazduhoplovstva", ispričao je pukovnik Janković.

Kasnije se saznalo da je reč o pilotu Dejvidu Gofenu, komandantu eskadrona koji je danas komandant američkog Ratnog vazduhoplovstva.

Pukovnik Janković kaže da je pojava neprijateljskih vazduhoplova značila bezuslovnu obavezu da im se suprotstave bez obzira na disbalans u odnosu snaga.

"To je naših nekih pet minuta kada čovek treba da dâ sve od sebe bez obzira na sve okolnosti. Naša je bila profesionalna, patriotska, ljudska obaveza da budemo na vatrenim položajima, da pokušamo da uradimo što više i što bolje", rekao je Janković.

Pukovnik Dejan Vasiljević, komandant 98. vazduhoplovne brigade, čija je jedinica imala najviše borbenih letova 1999. godine, kaže da su u okruženju brojčano i tehnički nadmoćnijeg neprijatelja naši piloti uspešno izvršili postavljene zadatke, a to je pre svega bila pomoć kopnenoj vojsci.

U trci sa vremenom da se zadatak izvrši i preživi, pukovnik Vasiljević ističe da su naši piloti morali da lete na ekstremno malim visinama i ekstremno velikim brzinama.

"Svi smo bili na jednom istom zadatku u veoma složenim uslovima, za vrlo kratko vreme priprema vazduhoplova, priprema naoružanja vazduhoplova, menjanje u hodu taktike upotrebe vazduhoplova koji izvode zadatak i ono što je meni ostalo u sećanju je da tada niko nije rekao ne mogu, neću, niko nije otišao na bolovanje, svi smo bili spremni, neki su hteli i više puta da idu na zadatke, jednostanvo taj duh i želja da se brani zemlja bila je jača od svega", rekao je pukovnik Vasiljević.